“A šta ti imaš protiv Susan Tedeschi”, upita me poznanik, “pa ona je sjajna pevačica, a nije loša ni sa gitarom”, reče. Slažem se sa izrečenim konstatacijama o kapacitetu dotične. Štaviše, ima tu simpatičnog materijala. A negde sam o njoj pročitao “kada zapeva Susan Tedeschi, možete čuti kako se zvuk valja od Misisipija na jugu do Čikaga na severu”.
Sve je to u redu. Ali, kriva mi je nešto, i to mi je mnogo kriva. Kriva mi je što je kategorija blues-rocka, hibridnog žanra u kojem dominira odlična gitarska svirka, praktično izgubila najbolje što ima, a preko dvadeset godina smo čekali da se takav baja pojavi. Kriva mi je što ovog više nema:
A taj greh se ne može tek tako oprostiti.
Ako ste iole pratilac sadržaja ove rubrike na Suštini pasijansa, vi svakako znate ko je Derek Trucks. Za svaki slučaj, i molim da se ne uvredite, osvežiću vam pamćenje.
To je najzanimljiviji američki gitarist još otkako je Onaj Gore onako drsko odlučio da Stevie Ray Vaughan svira njemu, a ne nama. To je dečko kojem još ni lišajevi ispod nosa nisu izrasli kad se neko usudio da ga uporedi sa Duanneom Allmanom, a da pritom niko na tu izjavu nije imao primedbu. To je mladi gitarist čiji stil sviranja smo mogli da prepoznamo pre nego što je zakon u Americi dozvolio da barmen stavi flašu piva pred njega. To je član familije koji je spasao karijeru grupe The Allman Brothers Band na početku 21. veka, te je uspeo da je dovede do časnog završetka. To je muzičar koji je čak i tuđe pesme uspeo da učini svojima, i to tako da nam trnci uz kičmu krenu kada se prepustimo njegovim solo-deonicama.
– * –
Nedelja je, imamo malo više vremena, pa hajde da se prisetimo kako je počelo. Ovo je snimak iz 1993. godine, kada je Derek imao 14 godina (a ne 13, kao što glasi naslov na Cevki):
Znate li sa kim to Derek Trucks svira? Ne, ne tražite informacije na Cevki: upravo je poenta u tome da ne znate ko su ti ljudi. Nije ni bitno da znate, jer takvih muzičara ima kao kusih pasa na svakom uglu južno od Ričmonda. A samo 7-8 godina kasnije, za Dereka Trucksa je znao ceo svet.
Kada je Dickey Betts posle 35 godina rada u najvažnijem južnjačkom rock bendu otišao u penziju, poklonio je svoj Gibson SG sinovcu svog bubnjara Butcha Trucksa i nikad se nije osvrnuo kad je otišao. Valjda je znao da je ostavio radno mesto u bendu najboljem mogućem kandidatu koji postoji: Derek je, u svakom smislu, odrastao u bekstejdžu grupe. Dok su druga deca jurila za loptom, Derek je šetao bottleneck po vratu gitare i skidao fazone kako se jedna tema svira pola sata, a da ne dosadi ni bogu ni đavolu. Imao je deset godina kad se pokazalo da taj mali nije cirkuska pudlica, kao što se bolno često dešava sa nekom decom koju roditelji kondicioniraju da bi fascinirali ujne i strine, a potom i ostatak sveta: to dete je u sebi nosilo groove kakav se retko sreće.
Šta je posle bilo u toj grupi, već smo pričali ovde, potražite sami. Ono na šta vas nismo dovoljan broj puta podsećali je paralelni projekat koji je Derek Trucks vodio sa zapaženim uspehom. The Derek Trucks Band je nešto od najlepšeg što je snašlo gitarski rock Amerike na prelazu iz jednog milenijuma u drugi. Snažan južnjački rock je ovde postao samo baza za koktel koji je teško opisati: mrvica funka, tanani blend world music scene (sa naglaskom na zapadnu Afriku), samo tračak jazza u povremenim harmonskim sklopovima. Naglasak na radiofoničnu produkciju na pločama, naglasak na jam-rock pred publikom; bila je to dobitna kombinacija. Potražnja za bendom je postala velika, tiraži su bili sjajni (što sa onako dobro spakovanim sadržajem nije bilo teško postiči) i svet je bio lepše mesto zbog toga što u njemu postoji takav bend.
Sa stanovišta izvora, bend Dereka Trucksa je bio opušten: beše tu tradicionala, kolaža, tuđih autorskih pesama, onih koje su pakovali članovi grupe i prijatelji, ma svega. Štos je u tome što je izvođački kapacitet i dobro razvijeni stil grupe stvarao efekat homogenosti. Nije to nova pojava, šezdesetih je to čak bio dominantan pristup u izvođačkoj praksi većine poznatih muzičara, ali je vremenom postala retka: producenti su insistirali na isključivo autorskom pristupu, što je u slučaju pretežno južnjačke muzike dovelo do devalvacije kvaliteta sadržaja. Međutim, što zbog jake zaleđine, što zbog izrazito visoke izvođačke vrednosti, The Derek Tracks Band nije upao u tu zamku.
– * –
Uzgred, ako vam se današnja pesma učinila poznatom, nije to slučajno: reč je o pesmi koju je Bob Dylan potpisivao drugim naslovom, “Crash on the Levee“, a naslov “Down in the Flood” je povremeno korišćen kao podnaslov i lajtmotiv. Pesma potiče iz vremena kada se pokazalo da to što je Bob Dylan uzeo Stratocaster u ruke nije trenutni kapric, već konačno opraštanje od folk scene. U suterenu jedne ružičasto okrečene kuće u Vudstoku, u društvu članova grupe The Band, Dylan je tokom 1967. i 1968. godine istamburao i usput snimio materijal koji danas smatramo antologijskim dokumentom, The Basement Tapes (objavljen tek 1975). Šta se tu sve skuvalo, posebna je priča koju svakako valja jednom da ispričamo.
– * –
Od 1997. do 2009. The Derek Trucks Band je snimio devet studijskih albuma i ko zna koliko koncertnih zapisa. Nastupali su najpre kao četvorka, a kasnije kao šestorka. Od perioda posle trećeg albuma, frontmen je odlični pevač Mike Matisson, čiji blago napukli glas, doduše tek na mahove, podseća na glas Joea Cockera. No, njegov rad obeležava najuspešniji period grupe, koji svoju kulminaciju doživljava albumom Already Free (2009), koji se otvara upravo današnjom pesmom.
E, a onda je supruga junaka današnje priče došla na dobru ideju.
To jest, ideja je za nju bila dobra. Za njega ne baš toliko. Za njega… Bio je to prekid uzlazne putanje u karijeri. Jedino što je ovde nastalo je tužna i nimalo poučna priča o tome kako se neko zarad ljubavi odrekao olimpijskih visina i prihvatio prosečnost.
– * –
Suzan Tedechi nije bila vunderkind. Ona je, prosto, odlučila da naplati dobar glas koji joj je priroda dala, pa je 1993. godine (baš kad je mlađani Derek na onom snimku odsvirao drugi deo “Layle” pred publikom, a ona imala već 23 godine) formirala blues rock band pod svojim imenom. Trebalo joj je šest godina da potpiše prvi diskografski ugovor za nezavisnu kuću. Posle se pročula uspešnim nastupima na nekim lokalnim festivalima organizovanim za ženske izvođače AKA izvođačice, posle čega je uspela da dogura do statusa predgrupe za Johna Mellencampa, The Allman Brothers Band, BB Kinga, pa čak i The Rolling Stones. Kašika u med joj je upala kad je 2004. uletela u upražnjen slot za Austin City Limits i ta godina joj beše prva finansijski isplativa u karijeri. To je do tog vremena postalo nevažno, jer je njen suprug, vunderkind koji je izrastao u ozbiljnog i nadasve kompetentnog gitaristu pred kojim je i Eric Clapton pognuo glavu, zarađivao sasvim solidno.
On nju očigledno voli više od svega i spreman je da za nju žrtvuje sve što ima. I tako je žrtvovao reputaciju svog po mnogo čemu jedinstvenog benda, pa prihvatio ideju da se porodična firma integriše u projekat sastavljanja dva benda u jedan, kako bi se smanjili troškovi logistike živih nastupa.
Desilo se neumitno: raspao se sinergijski moment u Derekovom bendu. Momci su uglavnom ostali na gomili, jer i oni moraju da jedu i plaćaju račune, ali krajnji rezultat je da su muzički koautori su svedeni na plaćene referente. Logistika živih nastupa se pretvorila u paradigmu nove autorske muzike – koja je, doduše, simpatična i puna radiofoničnih pesmičuljaka – ali ako se to posmatra iz perspektive onog što je uloženo u tu priču… Overite i sami taj galimatijas koji se naziva Tedeschi Trucks Band:
Kao što rekoh: sasvim simpatično. I prihvatljivo – ako vam ne smeta nebulozna gužva na sceni. Ako ne znate kakav je potencijal sprcan da bi se napravilo ovo. Ako ne znate ko je taj plavušan sa Gibsonom SG u rukama. Ako ne znate ko je onaj sa kratkom afro frizurom što peva prateće vokale u trećem planu, sasvim desno. Ako ne znate kako je jedan veličanstven bend pre toga zvučao.
Osim što ne vredi više od radijskog tralala, tera vas da pomislite da tu nešto mnogo ozbiljnije nije u redu. A ja tako ne prestajem da mislim već duže vreme.
Najgore od svega mi je to u šta se pretvorio najtalentovaniji blues rock gitarist kojeg sam čuo u poslednjih 20 godina. Na šta se on ovde sveo, dođe mi da zaurlam iz sve snage. Zamislite najboljeg kuvara na svetu, čoveka kome starije kolege odreda skidaju kapu i guraju se da probaju njegove specijalitete ne pitajući za cenu, kojeg rođena žena pošalje u kuhinju porodične pivnice da okreće hamburgere. A on, kreten, zaljubljeno je pogleda, opaše kecelju i uzme spatulu u ruku.
Tjah, što bi rekao Lajavi: možda je vreme da prestanem da upirem prst u nju i najzad prozovem njega.