Linija na kojoj se razdvaja ono pre i ono posle

One hand on the hammer, one foot by the door
Pushed by the wind, fed by the need for moving on,
Moving on to nowhere

Ima već par meseci, Peacock junior je postavio ovu pesmu na svoj zid na fejZbuku i tako me podsetio na jedan od najboljih koncerata koje smo, eto slučaja, zajedno pohodili… Beše vrela avgustovska noć pre četiri godine, zidine Malog Kalemegdana su bile usijane. A beše još vrelije kad je krenula ova pesma.

To su oni prosti trenuci kad čovek shvati koliko je malo potrebno da bude srećan.

Grupa Calexico stvara prostu i lako razumljivu muziku koja se kači direktno u sinapse. Tek kad nešto čujete drugi, peti ili trideseti put, do vas počnu da dopiru i neke druge vibracije. Do toga morate sami doći, a lakše je ako se sretnete na koncertu.

John Convertino, spiritus movens grupe, ispričao je u intervjuu za časopis Uncut kako mu najbolje ideje dolaze dok se u suton vozi u kabrioletu po pustinji u okolini Tuscona. On smatra da pustinju Arizone treba voleti, poštovati i slušati: u njoj se nalazi sva muzika koja je čoveku potrebna.

Dugo nisam kapirao taj koncept, verovatno baš do tog susreta vrele avgustovske noći na Malom Kalemegdanu, kada je preko hipnotisane publike pirnuo dah prerije.

Convertino, Joey Burns i njihova vesela družina često ordiniraju po Evropi, gde su odavno stekli verno sledbeništvo. Vole ih i u ovim krajevima, zahvaljujući nekim dobrim ljudima koji na radiju puštaju Americanu (pozdrav bratu Žikici). Nažalost, osim tog jednog svraćanja u naše krajeve u leto 2013, nisu došli ponovo. Prošle godine su svrnuli u Zagreb, koliko mi je poznato, no nije se zadesila prigoda da se tamo sretnemo.

Algiers

Ne mogu da dozvolim sebi pomisao da ih možda više neću sresti. Nekako predosećam kao da će to ispasti nešto na dža-bu, kao onaj susret sa Plantom u leto 2016.

Ma, ne pravim pitanje. Samo da se desi.

Wait in the shadows down the living road
Moving on, moving on to no one
Holding on, holding on to no one

– * –

Ukoliko spadate u one koji ne znaju za Calexico, možda bi bilo bolje da vam pošaljem neke svoje drugare koji su danas njihovi sledbenici, a nekad su mislili da posle Zeppelina ništa neće moći da ih pomeri, pa neka vam oni kažu par reči. Jer, baš je tako: ta muzika pomera čoveka. Calexico je jedna od malobrojnih muzičkih grupa koje mogu da predstavljaju onu liniju u poimanju savremene muzike koja razdvaja ono što je bilo pre i ono što će da usledi posle.

Ne, ne morate se odricati bilo čega da biste zavoleli Calexico. Ovo vam govorim sa pouzdanjem ličnog iskustva.

Najbolje od svega je to što je od Calexica lako izabrati prvi album za slušanje, ako niste do sada: uzmite bilo koji, a posle njega neki drugi, opet bilo koji. Ako postignete toliko, poželećete da čujete i sve ostale. I tada ćete ostati doživotno zaraženi njima kao što sam ja.

Ovaj prilog je objavljen u kategoriji Fonoteka i označen kao , , , , , , , , , . Overite permalink.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

A sad malo aritmetike: <span class= *