Једна од пре: и остали опрашивачи

Кад је оно миш прегризао оне жичице што воде у осовину диска, Јоца Смуђ је рекао да он нема тако фине сечице којима би то тако хируршки прецизно пресекао. Слично чудо природе сам видео кад су се дрводеље населиле у неку натрулу греду. Пиљевина коју избацују кад дубе себи гнездо је финија од брашна, а само гнездо практично савршено ваљкаста рупа.

У ствари не знам да ли је ово на слици дрводеља. Величина одговара, кретње одговарају, али је ова буба нешто сувише светла. Ко зна, можда и њих има у разним бојама. Изгледају опасно, међутим не прилазе уопште, не нападају и чак ни не знам да ли имају икакву жаоку.

Иначе, умеју да се угнезде и у готову рупу кад им се свиди – например у управљач бицикла. Хм… сад кад сам тражио линк, наша википедија не зна за пчеле дрводеље. Можда је ово нека врста бумбара.


Као и код сваког оваквог снимка, треба наћи ту златну средину између свега… што, наравно, препуштам аутоматици тј овом рачунару са објективом, који се назива камером. Ако ништа друго, бржи је од мене, док бих ја наместио то како ја хоћу, оде буба. Нисам незадовољан – међу десетак снимака има чак три која су довољно оштра (тј сваки је негде оштар, ама “негде оштар” и “оштар где ја хоћу” није исто). Ослањање на аутоматику има својих добрих страна.

Наравно да има и лоших. Могао је да одвали и краћу експозицију – 1/160 је мало предуго али не због размазаног крила, то је баш добро. Због вишка светла. Осетљивост је спустио на двеста, бленду отворио чак на 5,6 – али је стварно могло 1/400 или краће.

Јер, шта се десило. Колико год да усавршавају светломере, нису успели да избегну стару ману да су различито осетљиви на разне боје. Овде је вероватно измерио светло на гомилу зелене, на коју су увек слабије осетљиви (и штогод и на плаву), и закључио да треба да пусти баш оволико светла.

Код емулзије је било да од вишка не боли глава а мањак нема од чега да се надокнади. Преекспониран негатив је можда убијао контраст, давао јаче зрно и још којешта, али се и даље могао извући. Танак негатив је био много тежи случај и углавном се прескакао да се не би бацао папир. Код дигиталног фоткања ствар је обратна, иако би се очекивало да је симетрична – да се бројке близу максимуму и бројке подједнако близу минимуму подједнако лоше и понашају. Међутим јок, ваљда оно што ми видимо као најцрње и најсветлије тонове није једнако близу нули односно кецу. Простор на врху је много тешњи; да ли ми можда само горња 2% тог дигиталног спектра видимо као бело а целих 15% доњег као црно, ко ће га знати. Можда има нека теорија која то објашњава.

А није да нисам експериментисао – задавао канону да закине по бленду, две, три. И то по правилу испадне одлично, има у том доњем опсегу доста информације у сировом снимку. Међутим, кад прегори, прегорело је.

Ово је замало прегорело. Тј цео снимак је исправно експониран, осим ових каранфила, који су напросто прејаки. И то не много – у стварности су баш овако јарки, али око на њима успева да уочи више нијанси него канонов чип. И ту не помаже много обрада, ово је најбоље што сам успео да извучем. Чак ни изгладњивање боје (супротно од засићења, јелда) не даје баш неки леп резултат, у ствари изгледа вештачки. На божурима је то блеђење још некако и прошло, на каранфилима, ето, не може боље од овог.

Не знам да ли је ово до видео чипа или до алгоритма за претварање сировине у јпег (џпег?) формат, јер и програми који омогућавају да се завири у сирови формат у ствари морају да то некако пребаце у неки видљив формат (а оно што се види на екранчету у фоткалице је можда најкилавији такав приказ), тако да немам одакле да знам ко је крив. Види се затамњење на ивицама цвета, које делује као да је мана те конверзије, а с друге стране и сам каранфил тамни ка ивицама. С треће стране је мој десни монитор, где ово изгледа много боље. Можда има нечег и у том баждарењу монитора.

Да закључимо да је резултат бубе:цвеће 1:0 кад се игра на каноновом терену.