Baba-Roga.
Onomad me Brat Blizanac pitao da li smo i kako Aleksu izlečili od straha noću kad legne da spava.
– Kakav, bre, strah! – Rekoh mu. – Kad je prvi put nešto zakukao u tom smeru, nabavili smo mu plišanog medu da ga čuva od raznih neprijatelja koji vrebaju u mraku dečije sobe.
– Ma, nije to lek u mom slučaju.
Za njega ne znam, al’ ja prevideh da mu je naslednik dve godine stariji od Alekse. Nama će tek da dođe faza noćnih strahova.
Noćne senke smo, dakle, lečili plišanim medom. Ali prvi veći noćni strahovi su se pojavili kada smo otišli na more, a u apartmanu ima televizor. Ugašen, u kakvom statusu je i proveo sve vreme našeg tamošnjeg bivstvovanja, emitovao je crvenu LED-svetlost kod prekidača. Isključivanje napojnog kabla nije dolazilo u obzir, jer bi iziskivalo pomeranje frižidera i pentranje po polici sumnjive stabilnosti. A preteća crvena svetlost u mraku malo podseća na laser, malo na zmajeve oči, malo na razne druge karakondžule; mašta je granica.
Džabe to što smo svi spavali u istoj prostoriji. Akutni problem smo rešili crnom četvrtastom pikslom, koju smo zatekli u apartmanu. I ona je – što se nas tiče – zajedno s televizorom bila beskorisna nepotrebna.
S mesecima i godinama koje su dolazile problem je rastao. Da bi koliko-toliko mirno spavao sam u sobi morali smo, pored već postojećeg plišanog mede, u krevet da dodamo jednog crvenog plišanog “engribrdsovca”, malo kasnije još jednog crnog mu rođaka, pa zatim albino bebu postojećeg plišanog mede. Za sada nam menažerija ima šest članova, od kojih je najbitniji Han Solo u “engribrds” izvedbi.
Dokle će on tako – ne znamo. Koliko god mislili da znamo sopstveno dete ne uspevamo da utvrdimo da li tu i dalje ima straha ili je sad to preraslo u foliranje pretvaranje, odnosno latentnu želju da i kao (skoro) desetogodišnjak bude polu-beba.
Dokle ćemo mi tako – znamo. Krećemo u akciju smanjenja broja učesnika u spavanju. Nikom neće biti prijatno da ih izbacimo sve odjednom, pa će glavni učesnik da odredi redosled.