In memoriam: Walter Becker (1950-2017)
Došli smo, odavno, do tačke na kojoj se vest o odlasku nekog dragog umetnika na Neko Bolje Mesto čuje sve češće. Priroda je neumitno drska i neselektivna prema svetu oko nas, pa ponekad poneko i požuri. Juče mi je nedeljno popodne upropastila vest da je istim putem otišao i Walter Becker, jedan od dva mozga koji su stvorili, oblikovali, vodili i svetu ostavili veličanstvenu grupu Steely Dan.
Veoma sebično, iskoristio sam nedeljno veče, a i celog ovog dana mi vibrira nešto u glavi na istoj frekvenciji, da preispitam svoj stav o toj za mene veoma posebnoj grupi.
– * –
Za početak, hajde da budemo praktični: Steely Dan je jedna od onih grupa čiju muziku Cevka prepoznaje i sprečava, pa je sadržaj koji možete čuti onlajn veoma ograničen i često se gasi, prekida, blokira i na razne načine sprečava mimo legitimnih kanala, a legitimni kanal na Cevki ne postoji. No, pre današnje numere, u ovoj rubrici Suštine pasijansa postoji još šest pesama grupe Steely Dan i priča o njima (pogodite ko ih je sve napisao) i sve one u času pisanja ovih redova rade, jer još nisu blokirane ili sam ih već zakrpio. Pa izvolite, ako vam je po volji, u slavu imena i dela Waltera Beckera, da ih se prisetite:
“Do It Again“, “Kid Charlemagne“, “Deacon Blues“, “The Fez“, “Gaucho“, “Doctor Wu“.
Nemojte se iznenaditi ako uskoro utvrdite da je neki od ovih zvučnih sadržaja opet blokiran. Štaviše, izvesno je da će se to desiti. Ali, stvar se relativno lako rešava: nijedna fonoteka koja sadrži albume grupe Steely Dan nikad nije postala lošija zbog te činjenice…
Naprotiv.
– * –
Elem…
Upravo me je muzika grupe Steely Dan dovela dotle da danas kategorički odbijam da se izjasnim o nečemu što čestit svet naziva “omiljenim bendom”. Neko ko je omiljen, pretpostavljam, na neki način treba da istisne nekog drugog sa nekakvog pijedestala – ili kako već čovek da to iskaže u nekoliko reči – a ja to zaista ne mogu da činim, jer o nekog ću se ogrešiti. Konačno, kako da kažem da mi je omiljena grupa Steely Dan, jer ja zbilja ne znam kako oni uopšte mogu da se uporede sa Bitlsima; slično, kako međusobno da poredim još i Colosseum, Pink Floyd, Led Zeppelin, Neila Younga, Jimija Hendrixa i mnoge druge na kojima sam odrastao i još više onih koji su posle došli? Svaki pokušaj rangiranja takvih imena vodi ili u infantilnu diskusiju ili u frustraciju.
Možda je to odustajanje od rangiranja samo posledica odrastanja, a moje zakasnelo muzičko odrastanje se (koincidentno ili namerno) poklopilo sa vremenom kad sam najzad složio u sinapse kompletan rani opus grupe, onaj do albuma Gaucho (1980), a potom gledao da ga tamo redovno osvežavam barem jednom godišnje u celosti. Steely Dan maraton, koji se sastoji od preslušavanja 64 numere sabranih dela Citizen Steely Dan, za mene nije stvar prestiža, već nasušne potrebe. Sva je istina da takvu praksu ne sprovodim ni sa jednim drugim dragim imenom iz sveta muzike. Da li to onda znači da ja ipak imam omiljen bend, te da li znači da je to Steely Dan, ne bih znao da kažem.
Ako mora tako da bude, nemam ništa protiv.
