Знам ја мене… У стању сам да прођем поред нечега хиљаду пута и не да га не примећујем, него кад ме неко минут касније пошаље по то, не знам где је. Но, кад пребацим очи у онај режим кад гледам као фоткаџија, видим што иначе не видим. Например, обичну траву.
Траву обично замишљамо као војнички подшишану, као апсолутни геноцид свих осталих биљака које су хтеле ту да расту, дакле као травњак. Мени мало дужа трава баш и не смета, док не почне да смета.
(коме треба да одмори очи, велика)
Ово је снимљено априла, док је још било кише, па је то расло брже него што сам могао да покосим. И ту се сударамо са субјективним погледом.
Јер ако ово гледам фотографски, ово је тачно оно чему не могу да одолим – јарко зелено, једро, па још тако три де, са сто нијанси и хипнотичком вртоглавицом док се гледа у то. Прошао сам поред и преко тога бар десет пута у претходних пола сата па нисам приметио, него тек сад кад сам понео фоткалицу. До тренутка шкљоца је прошло ко зна колико, наишао тај напад тзв. пречанске меланхолије (која је такође субјективна ствар – пречани су увек са оне друге стране реке, никад са моје). Мора да сам зурио у ову травуљину цео минут, тек тако, без разлога. Не треба разлог, то дође.
А онда шкљоц, па још неколико фотки којегде по башти, и повратак из тог месечарења. Па изгурај косилицу и навали. Косилица, пак, има своје ћуди – кад је хладна, лако пали. Дакле, не гаси је ако не мислиш да направиш мало дужу паузу. А било кише, јелда, трава једра и лепи се за оклоп косилице, и врло брзо се тога накупи толико да нема друге него гаси, вади алатку, чисти. Па онда цимај десет-петнаест пута док опет не упали. Десет минута касније, поново. Па ко дуже издржи. И псујем и траву и запару и самог себе што ми је то све тако неравно па није то лако ни гурати, бем ти зелениш и ко га измисли.
Трава је у ствари једна те иста. Само се моје мишљење о њој мења, већ према томе шта сам уперио у њу – фоткалицу или косилицу. Ко ће мени угодити.