-А шта ти то сликаш?
-Град, какав је данас.
-А за шта?
-Како за шта? За себе. Да имам.
-Ај ме сликаш!
-И шта онда? Треба после некако да ти дотурим слику… И што да се петљам. Ал’ ајде.
И сликах га. Немам појма шта је хтео, осим да се слика.
Фоткање непознатих на улици је прерасло, током ових 50 година откад петљам са фотографијом, из потпуно слободне и безазлене делатности у озбиљан и сложен друштвени однос. Онда је фоткање било скуп спорт, фотографија се баш није размножавала, правила се у броју примерака не много већем од броја лица на њој, некад ни толико. Није то далеко добацивало. Осим ако сте били репортер, онда је била друга прича – али се подразумевало неко овлашћење и одговорност, били сте особа од поверења, а и свако је хтео да се слика за новине.
Променила се времена, и данас има сто Чворовића иза сваког грма, и окомиће се на вас ако имате у руци озбиљну фоткалицу. Сумњиви сте да сте нечији шпијун, приватни детектив или папарацо. Репортер и даље има ауторитет, али сад већ негативан. Јер никад не знате уз какав наслов ће вам изаћи лик, и поред кога. Има ту доста друштва за избегавање.
Друга је прича ако фоткате мобилним, онда делујете неозбиљно и можете да фоткате шта хоћете и колико хоћете, то сви раде па можете и ви. Пљоснато је безазлено, цев је опасна. Нема везе што из пљоснатог сокоћала фотка може да обигра три круга око интернета док сфоткани лик заврши цигару – та брзина још није допрла до мозга.
Зато ме овај момак изненадио, и то баш. Стајао сам испред тог дућана, на оних 50 метара улице између центра и Малог моста, фоткао ишпартани залазак иза силуета реформатске цркве, моста и суда, кад он одједном искочи из дућана, те одиграмо онај дијалог. Морам признати да сам слаб на људе који воле да се сликају, нарочито у време кад толико њих избегава да се нацрта пред сочиво. Да су ми јасни, нису – по правилу ни не траже начина да дођу до тих фотки, на којима не знам како све не позирају, примичу главе једни другима иако око њих има ихај места. Воле људи да се сликају. Десило ми се чак да ми је на неким приватним журкама, типа дечијег рођендана, певаљка тражила да јој после дотурим фотке, ама ми никад није дала ни име, а камоли имејл. А по фоткама видим да је као Трилијан, увек свесна одакле је камера гледа.
А овом дерану ето, ако га неко препозна, нек му јави да му је слика стигла до Суштине.