Grupu Orchestral Manoeuvres in the Dark smo na blogu pomenuli samo jednom. I to njihov prvi singl, izdat pre skoro 40 godina. Imaju oni još dobrih pesama. No, posle nekog vremena, malo su se zaturili. Iskren da budem, do skoro nisam bio siguran šta se sa njima u međuvremenu dešavalo. Onda sam u novinama video da su izdali novi album, zasvrbele su me uši da čujem kako danas zvuče i nedugo potom sam se bacio na njegovo preslušavanje.
Iako ih je i dalje lako prepoznati, neke stvari su se promenile.
Andy McCluskey i Paul Humphreys su oduvek znali da pišu lako pamtljive melodije, mada bi bilo preterano očekivati da su napravili neki radikalan pomak u zvuku. Ono što sviraju je i dalje electro-pop vrhunskog kvaliteta, ovoga puta sa zvučnim začkoljicama koji su bliži Kraftwerku nego njima samima. 
Njihov trinaesti po redu studijski album The Punishment of Luxury (2017) nudi novih dvanaest pesama koje lako ulaze u uši. No, iza tog ispoliranog pop zvuka kriju se ozbiljne poruke. Valjda smo približnih godina, pa smo se odmah ponovo povezali. 
Sam naslov albuma i ova pesma sa kojom počinje su neka vrsta metafore za današnji život koji nas okružuje. 
The Punishment of Luxury
Is in the air for all to see
And it’s ugly now
And it’s getting worse every day
Kažnjeni smo luksuzom jer nam je konzumerizam nametnut na svakom koraku – imamo i više no što nam je potrebno (ne svi) i živimo lagodno u izobilju nesvesni toga da na taj način gubimo ono ljudsko u sebi i postajemo savremeni robovi, a da toga nismo ni svesni. OMD, praktično, već u prvoj strofi saopštavaju šta o tome misle (“Ružno je/i svakim danom postaje sve gore”). 
I to nije sve. Ima još pesama u kojima kritikuju današnju politiku. Recimo laganicu “Kiss Kiss Kiss Bang Bang Bang“, koja počinje stihovima: 
Kiss kiss kiss, bang, bang, bang
Mao Tse-tung and Uncle Sam
Sold the world bought the car
This time you’ve gone too far
Većina pesama, ujedno i konstanta rada OMD, okrenuta je temama iz tehnologije. I tu imaju kritički stav, jer otvoreno govore o njenoj opasnosti za savremenog čoveka. Živimo li danas u virtuelnoj realnosti koju nam projektuju mediji, družimo li se samo kroz društvene grupe ili oči u oči, imamo li stvarna osećanja ili neprestano nešto umišljamo? Na ta pitanja OMD nemaju odgovore, ali sasvim ozbiljno upozoravaju da smo došli do tačke u kojoj je potrebno da porazmislimo o mestu tehnologije u svojim životima. 
Pomalo paradoksalno, oni kritikuju sve ono na čemu su izgradili svoju karijeru. Praktično smo u istoj situaciji jer svakodnevno slušam nešto poput “kako možeš da pljuješ po tehnologiji kada od toga živiš” što me odavno više ne iritira. 
I u mene se uvlači ozbiljna sumnja. Ljudi se nikada neće opametiti. 