Na početku, tamo negde pedeset pete, čovek nije znao ništa o rokenrolu i svom tom metežu. Beli čovek je imao lovu. Crni čovek je imao blues. Niko nije znao šta da radi. Ali Čajkovski donese vest. I reče: neka bude zvuk. I bi zvuk. Neka bude svetlo. I bi svetlo. Neka budu bubnjevi. I bejahu bubnjevi. Neka bude gitara. I bi gitara. O, neka bude rok.
I bi AC/DC.
A šta je posle bilo i ko se to pomučio da izdrži 92 dB glasnoće, saznaćete sami ako se potrudite da zagnjurite u zakulisna značenja ove pesme.
Teško mi je da objasnim svoj odnos prema grupi AC/DC. Naravno da imam besprekorno poštovanje prema onima čija karijera je zasnovana isključivo na upornom radu, stalnom dokazivanju i neprekidnom odbijanju da prave gluposti na temeljima stare slave. Njihov zvuk – i ničiji drugi – za mene onaj pravi i poželjni zvuk teškog rocka, onog što je negde usput nazvan teškometalnim. Obećao sam sebi da ću ih kad-tad gledati, ali nisam pohodio onaj fenomenalni koncert kad sam bio u prilici. Ovog puta vam neću objašnjavati zašto.
Nevezano za sve to, ostaje još da se suočim sa sopstvenom predrasudom, davno stečenom i nikada argumentovanom, o položaju Briana Johnsona, fenomenalnog pevača koji je imao nezahvalnu ulogu da preuzme mesto preminulog Bona Scotta. Bon Scott je bio jedan i jedini – gde ćeš boljeg primera od današnje pesme, mada… I sad, ostade mi problem, a vidim i sam koliko nisam u pravu, zato što stalno poredim dvojicu pevača. Pa naravno da tu poređenja nema. Jedan je radio jedno i u tome je bio car, kralj i glavni baja; drugi je radio drugo i u tome je bio car, kralj i glavni baja. I to je to.
Da ne širim priču dalje, jer grupa AC/DC je u kadrovskim problemima već duže vreme. Godine čine svoje… Nije mi do patetrike. Zadržimo na čas utisak energije koju je velika grupa donela svetu: beše to vibracija koja se osećala dugo. Ako ćemo pravo, oseti se i danas. Postoji ponešto u popularnoj muzici što još uvek nije plastificirano.
One night in a club called “The Shaking Hand”
There was a ninety-two decibel rocking band
And the music was good and the music was loud
And the singer turned and he said to the crowd –
Let there be rock