Situacija (ne mož’ biti bolja)

People fight for the basic right to choose
To live a life we don’t intend to lose,
The time has come when we must all decide
To end our evil ways or let the whole world slide

Ponekad ti preostaje samo da budeš nemi svedok događanja. Nekada, kad su ratovi podrazumevali velike borbe i masovne pogibije, valjalo je videti neki san pred sobom i boriti se za njega. Znali su oslobodioci šta rade, naročito šta ih čeka. Naplatili su to osvajanje slobode stostruko, nametanjem svog poimanja sveta. Sve je to, najzad, oličeno u trivijalnim kategorijama kao što su tokovi robe, energenata i novca, a zapakovano u ideološke obrasce čija spoljašnost je raznovrsna, a suština ista. Bilo je oligarhije i tada, ali se makar vešto utapala u nešto drugo. Nemoj to da čačkaš i sve će biti u redu.

Rečju, posle svakog rata situacija bude da ne može biti bolja: slobodan si da misliš kako god želiš dok god je to mišljenje u potpunom skladu sa mišljenjem oslobodilaca.

A ako si oslobodilac, ne daj na sebe i svoje, jer će te u protivnom vratiti u jazbinu iz koje su te, upravo zahvaljujući ideologiji, izvukli na sunce. A ako baš ne znaš drugačije, začepi labrnju, klimaj glavom, ali samo kad te nešto pitaju, i ne privlači pažnju.

Who would of thought
That wars were fought to free our nation
We must make the changes
From the basic situation
Oooo yeah yeah

Ako ne znate o čemu govorim, daću vam par primera. Jedan je jednostavan, drugi baš i nije; štaviše, taj drugi primer još uvek pokušavam da odmrsim.

Pripadnici moje generacije (i oni malčice stariji) dobro se sećaju neverovatnog izliva pasivno-agresivne reakcije javnosti na stihove Bore Đorđevića “za ideale ginu budale“. Prozvanim su se naročito našli oni koji su oslobodili zemlju do poslednje kapi tuđe krvi. Pisani su pamfleti boračkih udruženja koji su čitani pred srednjoškolcima i ispunjavane su silne novinske šlajfne tekstovima koji objašnjavaju zašto treba ovako, a ne sme onako.

Listen people
It’s all right
When you’ve fought on foreign soil.
Not your very own
‘Cause you don’t want it destroyed
We are keepin’ our own identity

Pamtim jednog od lokalnih kolovođa sprovođenja Napredne Socijalističke Misli. Jedini razlog što taj nije imao Spomenicu 1941. je bio taj što se, siromah, rodio 1953, pa nije mogao da pronađe dva svedoka da je bio prvoborac; nije bilo dovoljno to što smo mu mi, mlađi, verovali na reč. Čovek je mrtav ‘ladan danju išao i agitovao po školama protiv Bore Đorđevića, a noću tražio od mene u lokalnom parkiću da mu sviram i pevam pesme Riblje čorbe. E, taj isti me je jednom prilikom pitao zašto sam toliko navalio da pevam na engleskom. Pa i Ameri su oslobodioci, kao i ti, zar ne? – upitah ga. I to je, na neki volšebno lako objašnjiv način, bio kraj mog druženja sa tim likom. Video sam ga nekoliko godina kasnije na Sajmu knjiga kako je kupio pet kilograma tešku monografiju “Kongresi naše Partije” dok se sa razglasa Sajma čula pesma “Pogledaj dom svoj, anđele“.

Imam poprilično iskustvo sa prvoborcima, “prvoborcima” i onima kojih je više nego prvih i drugih zajedno, ali su zato dobro savladali tehnike opstanka vrbove krošnje. Priznajem, u mom poimanju cele te slike ima previše naknadne pameti, ali ja zbilja nisam kriv što je generacija mojih roditelja bila ona koja je morala da pazi šta priča tokom većeg dela svog života. Kada sam najzad samostalno prepoznao političku geometriju potkraj tog perioda dok su konstante još uvek pisane velikim i crvenim slovima, bilo je kasno da samostalno proanaliziram baš sve, jer licemerje je postalo opšte mesto. Ako je za utehu, izvukao sam se pre nego što sam sebi načinio bilo kakvu štetu.

We must look around
For ideas to be real
So many of the people have been justified.
We must face the truth
‘Cause there ain’t no real place to hide

Najgrđe je bilo kad su stvari počele da se odmotavaju, kad se, najpre bojažljivo, a zatim sve jasnije saznavalo šta se zaista dešavalo i kako je to zaista izgledalo kada je to vreme skovano. U jednom periodu koji je predugo trajao, a čije tragove prepoznajem i dan danas, nastao je vakuum. Niko od malobrojnih svedoka koji su dobacili do tog doba nikada nije smeo naglas da ispriča istinu, jer bi tako kompromitovao sopstvene privilegije, kojih je bilo mnogo. Oni koji su nešto znali iz prve ruke, ćutali su iz pijeteta prema sopstvenim precima i zbog standardne uobrazilje da će se nešto loše dogoditi ako se jednom najzad suočimo sa onim što se zaista desilo (pride: o mrtvima sve najlepše). A oni koji su hteli da istraže činjenice, mogli su da barataju samo istinom, jer činjenice u dokumentaciji i među svedocima vremena bile su prikrivene, prepravljene ili uništene. A istinu su ionako svi već znali, jer je ona prosleđena svima na uvid još za vakta prve reforme školstva, a zatim redovno i agilno sledećih 40 godina.

Poznavao sam površno jednog od zabludelih, jednog što je u dva navrata jedva živu glavu izvukao, posle je čak i rođenu porodicu rasturio da bi udovoljio karijeri koja mu je nametnuta kao nagrada, mada će se kasnije pokazati da mu nije baš sve od tih privilegija padalo tako teško. Kad je doteralo cara do duvara, a nije bio spreman da se odrekne baš svega, jer ispod ljušture nije bilo ničeg osim gorčine, nije mu ostalo ništa drugo nego da ostatak života provede u ćutanju i šetanju šešira do lokalne penzionerske kafane, dvaput nedeljno, i nazad do kuće; kuvana šunka za Božić, da baš ne bude očigledno, i dvaput godišnje u Matarušku Banju, o trošku države, da se stare rane vidaju.

Listen people
If it’s true that no one really cares
We’ve got to sacrifice through the changing years
Do the things we feel no matter most of all

Nikad ga nisam čuo da i jednu jedinu reč, makar kroz neku digresiju, izrekne naglas o vremenu koje je proveo pod petokrakom na čelu i sa puškom u ruci; a njegova Spomenica 1941. je imala mnogo više od dva svedoka pred komisijom SUBNOR i dva gelera u nozi. Nikad ništa nije komentarisao o dnevnim događanjima, osim poneke trivijalne gluposti koje nisu imale veze sa politikom. Hteo sam da ga odvedem u svoju školu da priča o bitkama po šumama i gorama naše zemlje ponosne, ali otac mi samo kratko reče: “Nemoj to da tražiš od njega” i to je bilo to.

I onda, zateče se jedna jedina prilika koju nisam ukapirao godinama potom, iako mi se urezala u pamćenje kao da se desila prekjuče. Zatekoh se u njegovoj kući i na televiziji su išli “Kapelski kresovi“, romantično spakovana TV serija o narodnooslobodilačkoj borbi; gledali smo ćutke, nas trojica. Tamo se zatekla nekakva scena juriša, tako nešto, i on tada izgovori reči pre kojih je, osim zvuka iz televizora, dugo bila tišina u sobi:

– Kad biste samo znali koliko njih je završilo sa metkom u leđima za vreme juriša.

I zaćuta. Znao je da se izlanuo i ništa više nije izgovorio dok otac i ja nismo pošli kući. A te teške reči ostadoše da vise u vazduhu dugo. A u meni – do dana današnjeg.

So let the people yeah
Sweet music is our home
Please realize happiness is your conviction
You’ll find in people all kinds of good reaction
Whoa whoa whoa whoa

Pamtim još jednu epizodu. Dok sam mu bio u poseti, video sam jedan od manjih naslova na naslovnoj strani dnevnog lista koji je čitao: beše to najava članka o onom stihu Bore Đorđevića i o žučnoj reakciji organizacije njegovih saboraca; bilo je već popodne i znao sam da je pročitao taj tekst. On nije bio sklon mrmljanju, ali je tada jedva procedio sebi u bradu, ne podižući pogled sa ukrštenih reči:

– Ma, neka se nose u pičku materinu i oni i taj tvoj čupavac.

Nikad neću prežaliti što nisam odmah ukapirao da te reči nisu izrečene u afektu, kao što sam tada naivno pomislio. Jer, mnogo je toga ča Mirko odneo u grob a da nikome nije ostavio kao činjenice. Nedavno mi se obratio jedan lokalni mamlaz, dežurni dekorater istorije u zimskom periodu, koji se pohvalio da hoće da pomene ča Mirka u svojoj sledećoj knjizi. Hteo sam da mu pomenem onu priču o “Kapelskim kresovima”, ali znao sam da ta priča ne bi završila u toj knjizi, pa sam samo otišao bez pozdrava. Sada taj mamlaz okreće glavu od mene kad se slučajno sretnemo na ulici, na čemu sam mu svakako zahvalan.

Najzad, činjenice su nevažne. Važna je istina, a istina je da nam nikad nije bilo bolje.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image