Svinje

Nekad su bile dovoljne tri scene. Danas više nisu.

Izgleda da je sudbina ovog sveta začinjena nekakvim drugoligašima kojima se dozvoljava da svoje interese prodaju pod maskom nacionalnih, ostavljajući slinav trag za sobom, po cenu svih drugih. Računajući na naivnost beznačajne mase koja ni o čemu ne odlučuje, takvima uspeva da postignu možda i više nego što su se nadali… Mada, ako ćemo pravo, to što se danas dešava u nekim velikim zemljama nije ništa novo za neke male zemlje, poput jedne koju veoma dobro poznajemo…

Uvek brižan za posledice koje svet ostavlja po pojedinca, Roger Waters je tek povremeno više koncentrisao svoj angažman na one koji te posledice izazivaju.

Jedna od najžešćih ekstravaganci u tom smeru jeste album Animals (1977) grupe Pink Floyd. Mislim da nisam jedini poštovalac te grupe koji taj album smatra poslednjim delom još uvek jedinstvene četvorke; iza ovog albuma je usledio The Wall (1979), gde se niko drugi osim Watersa više ništa nije pitao, a posle toga je nastupio kraj one inkarnacije koju smatramo najvećom. To, u nekom emotivnom smislu, povećava važnost tog albuma, ali ovde nas zanima srž poruke albuma, a autor te poruke je ipak sam Waters.

Osim jedne akustične minijature Rogera Watersa u dva dela koja je uokvirila album (“Pigs on the Wing“), sadržaj albuma su tri veličanstvene muzičke jedinice koje su takve da ćemo, u najboljem smislu te reči, do kraja sveta ostati u raspravi koja je od njih najbolja – da li je to “Dogs“, “Pigs” ili “Sheep“, otprilike je jednak broj onih kojima je bilo koja od te tri favorit. No, reč je o tri teška mraka koji pritiskaju svet.

Animals

Mada lagano prikrivene alegorijom, slike iskvarenog sveta su izuzetno ekspresivne u Watersovim tekstovima (i ništa manje u muzici grupe!) u tim pesmama. Dubina do koje su zahvatili nikad nije bila veća nego tad – izvesno i zbog potpunog odsustva ironije ili makar satiričnog oslikavanja. I najgore od svega: četrdeset godina u budućnosti, reči poput “You’re trying to keep our feelings off the street” odzvanjaju kao šamari možda i više nego onda. Strašno je kada takve slike ne izgube na relevantnosti, pa čak i aktuelnosti, jer takva vremenska perspektiva daje mnogo veću težinu toj priči.

Roger Waters je svestan okolnosti u kojima se današnji svet nalazi i perspektive u kojoj je njegova nekadašnja angažovana reč postala snažnija nego ikad. Nakon trijumfalne svetske turneje sa performansom The Wall Live (ovo je bolja kvalifikacija nego ‘koncert”), a uz činjenicu da svet zbilja nije zainteresovan da sluša bilo šta što je taj čovek napravio posle 1983, Waters je sabrao dva i dva kada je onaj galamdžija seo za komandni pult Amerike i odlučio da otvoreno agituje protiv njega. Tokom 2016. i 2017. godine, održao je seriju koncerata po Americi (ne samo u SAD), otvoreno stavljajući svoje najbolje muzičke trenutke sa albuma Animals (i ne samo sa njega) u eksplicitno ilustrovani kontekst današnje zvanične politike Bele kuće. Tehnologija scenskog spektakla je dostigla nivo savršenstva – kao jedan od onih koji su jedva došli k sebi posle Watersovog koncerta u beogradskoj Areni, nemam drugi upotrebljivi epitet osim savršeno – i to ostavlja vrlo intenzivan utisak na gledaoce, takav da se izrečena poruka utiskuje mnogo dublje nego inače.

Roger Waters na koncertu u Siudad Meksiku, 1. oktobra 2016.

Jedan od trikova te tehnologije je u tome što može da se uspešno skalira na fizičke prostore svih veličina – od sala sasvim prosečne veličine, onih za desetak hiljada posetilaca, do ogromnih prostora na trgovima, i da se pritom ne izgubi ništa od detaljnosti i upečatljivosti spektakla. A gde ćeš bolje suočavanje sa publikom koja će lako primiti poruku o čoveku koji otvoreno tvrdi da su zidovi nužno obeležje osvešćenih nacija, nego u Siudad Meksiku. Tamo je Waters 1. oktobra 2016. godine održao otvoreni koncert pred 300.000 ljudi. Ovo je zapis sa tog spektakla.

Sve je rečeno. A ako vas baš zanima šta znači ono “Trump eres un pendejo“, prevodilac sa španskog radi non stop.

– * –

Dakle, nemam više šta da kažem, a da pritom ne pokvarim sliku. Samo ću vam skrenuti pažnju na izuzetnu sviračku ekipu na sceni, predvođenu dvojicom odličnih gitarista: Dave Killminster (ne! nije nikakav Lemmyjev rođak!) i naš stari znanac Snowy White su gitaristi na visini zadatka ovakvog muzičkog materijala. Najzad: Snowy White je bio pomoćni gitarist Pink Floyda na turnejama u periodu 1975-1980. A beše asistirao i u studiju tokom snimanja albuma Animals. Štaviše, na jednoj autorskoj kompilaciji iz 1995. je osvanuo snimak iz fioke na kojem Snowy White dodaje solo na gitari između dve strofe “Pigs on the Wing“. To je zapis iz 1977, godine i preporučujem da ga čujete. Majstoru ne treba više od toliko vremena da pokaže svoju klasu.

I digresija za kraj: Roger Waters je juna 2017. objavio album Is This the Life We Really Want?, prvi studijski autorski rad posle 25 godina. Takođe, po mom skromnom uverenju, prvi koji je vredan pažnje.