Једна од пре: родиле кајсије

И онда, јесу ли најзад родиле те кајсије? Па, онако, три гајбе. У ствари, четири и кусур, после је било још, ал’ кад сам ово сфоткао, три.

Ко има кајсије зна која је то патња. Цветају двадесетог марта, дваездругог падне снег, па дваеседмог још један. Или цветају нормално али температура ниска и пчеле изађу тек десети дан. Или цветају обилато а сутрадан удари мраз. А онда кад роди…


(велика)

… онда никад краја берби. Кад нема не ваља, кад има не ваља. Ко ће свету угодити.

Искористио сам прилику кад ми се указао овако прост призор, без уобичајеног метежа. Свега пет ствари и празна позадина, то ми ретко наилази. Геометрија се некако наметнула сама од себе, методом насумичних потеза током дужег времена. Она столица је на мицеве прегурана чак тамо да не смета; ове гајбе су ту да се у њима суше коштице, довољно далеко од места где седимо кад их цепамо а опет не предалеко да нема много да се носи кад се изручује следећа тура.

Једино тај ланац не умем да објасним. Можда је ту некад давно био везиван пас. Сад служи за украс, и да смета кад се пролази метлом.

Од обраде имам да пријавим једно отприлике ништа. Ово ми је било иза леђа, руке улепљене од воћа, отишао да их оперем па да запалим једну. Кад сам се вратио, спазим ово, и само дохватим фоткалицу, која је ту увек при руци, изаберем угао и изрез, шкљоц, готово. У обради сам само ископирао елементе са претходне фотке, практично сам ово смандрљао. Све што је требало је већ било урађено у оне три секунде пре шкљоца.

Ово је снимљено средином јула, кајсија одавно више нема. Осим застакљених, у овом или оном агрегатном стању. Коштице још нисмо почели да лупамо, дуга је зима, има дана.