Dolazim. Kako stvari stoje, ostajem.

Ma, znao sam sa kim imam posla. Znao sam i da nema potrebe da lupam glavu očekivanjem. Prosto, trebalo je da se prepustim muzici. Upravo sam to i uradio.

Nije moglo da bude bolje.

Ne, ovo što sad slušamo nismo slušali prethodne večeri, ali nema veze: ilustrujem koncept, a ne pesme.

– * –

Kikinda je mala varoš, što u vreme prekarijata znači da baš ne obiluje novcem preko onih suma koje obezbeđuju golo preživljavanje. Šta se može, reši se nekako. Šta ne može da se reši, iskoristi se antički metod uveravanja da upravo tako treba i da bude. A ovde živi miran svet, jedini tragovi globalizacije su oni kad na prelepom gradskom trgu, tragu jednog boljeg vremena, vidite dečurliju kako hoda gledajući u svoje smartfone umesto u mesto sledećeg koraka.

Vasil Hadžimanov Band, najava nastupa na 16. Jazz & Blues festivalu u Kikindi

Zbog tako uvreženog društvenog okvira, čak i najmanja stvaralačka inicijativa je vredna pažnje i podrške. Međunarodni Jazz & Blues festival, koji se već šesnaest puta održao u našoj varoši (zapravo, dok pišem ove redove, 16. festival još uvek traje), jedna je od malobrojnih zbilja svetlih tačaka. Sve je počelo kao memorijal preminulom prijatelju, našem drugu Gariju koji je živeo za muziku i tokom svog prekratkog života širio oko sebe radost sviranja i slušanja dobre muzike. Večernji jam sessioni u lokalnim pabovima su ubrzo prerasli u malo ozbiljniju formu festivala koji je trajao dan, dva, a zatim i cela tri dana. Spektar izvođača šaren, kao što dolikuje ozbiljnom pristupu, a reputacijom na sve višem nivou, čak do nekih najuglednijih svetskih ili regionalnih imena, kao što su Veronika Harsca, lolita koja je imala album na prvom mestu jazz liste u Japanu (!), Musica Nuda, potpuno neverovatna “bas i glas” kombinacija iz Firence, mađarski fusion bend Djabe, koji već deset godina povremeno sarađuje sa Steveom Hackettom (a dvaput sam ih u tom sastavu i uhvatio na drugim mestima), Norman Beaker Band, koji je radio sa Chrisom Farlowom, a članovi benda čak i sa Vanom Morrisonom… I stade mi mozak, jer ne prestajem da mislim o sinoćnjoj svirci…

No, mala varoš, ambiciozne ideje – to je kombinacija koja retko i teško može da uspe bez novca. I što bi neko rekao “ne treba meni novac, već onoi što se za novac može dobiti”, tako i Dragan Vlajnić, spiritus movens festivala, ima običaj da nas u razgovoru podseti da je sve moguće ako ima dovoljno novca. Herbie Hancock? Peter Gabriel? Skoro je nemoguće ljudima objasniti da jedino što razdvaja ta imena od mogućnosti da se oni upišu u listu onih koji su nastupili na festivalu jeste honorar; a profesionalizam koji ti ljudi iskazuju je toliki da ne bi odbili da dođu u tamo neku kasabu u tamo nekoj Srbiji kada bi bili pozvani…

Nemoguće je finansirati takav festival prodajom ulaznica. Zbog toga je opstanak festivala, od časa kad je primio format ozbiljne muzičke svetkovine, oduvek zavisio od sponzora. Beše tu i svetlih momenata, poput onog kad je NIS ‘ladno isplatio prilično bolno skup nastup Josipe Lisac, koja je održala možda najbolji koncert neke ex-Yu zvezde koji je Kikinda ikada doživela.

A onda su došle zle godine kada su se lovarni sponzori povukli, iz razloga koji mogu ili ne moraju da budu jasni nama, kojima raspolaganje enormnim godišnjim profitima nije predmet razumevanja. Pružajući se prema guberu, a iskazujući potpuno neverovatan inat koji je za divljenje, Vlajnić i nekolicina oko njega su uspeli da održe kikindski Jazz & Blues festival u kontinuitetu. Ne znam kakve su to volšebne kombinacije uspeli da sastave, ali već godinama pouzdano znam da ću svake godine barem jednom čuti nešto vredno pamćenja. Kad to kažem, podsećam vas na to da kada je o muzici reč, ja sam probirljiv i subjektivan preko svake granice cinizma.

– * –

Ove godine, zbog raznih logističkih manevara u čiju opravdanost neću sumnjati, tri dana festivala se održavaju na tri lokacije. Prvo veče bluesa je održano u lokalnoj pivnici; osim što sam iz ličnih razloga bio sprečen da stignem na tu svirku, sva je istina da bih je zaobišao i da sam bio slobodan. Prosto, poimanje sredovečnih lokalnih muzičara da anahrono orgijanje po pentatonskoj skali može da bude zanimljivo bilo kome osim onome ko trenutno brlja po žicama – bio sam u toj koži i znam o čemu pričam – mene više ne može da motiviše na pažnju. Pritom, ako su ljubitelji takvog pristupa uživali, meni je drago zbog toga. Treće veče, na koje još uvek nisam siguran da ću otići, održava se u jednoj japi-jazbini u Mokrinu. Subota, 18. novembar beše veče koje smo ciljali. Bili smo tamo taman na vreme.

Veče je započeto kratkim i slatkim nastupom jednog kikindskog blues rock benda koji čine četvorica dvanaestogodišnjaka. Klinci još uvek ne umeju da sviraju, ali ne mari: ovo je školica rocka za koju sam spreman da se opkladim da će proizvesti nešto vredno pažnje. Momci iz grupe The Devils su beskrajno simpatični i mogao bih da ih slušam cele večeri. Ta radost sviranja, ta energija glasića koji još nisu ni mutirali – ljudi božji, kako je to bilo dobro! Svrha postojanja te grupe i njihovog nastupa na ovom festivalu je sjajna: jednog dana će ti momci, ne bez ponosa, moći da kažu kako su imali 12 godina kad su svirali na Jazz & Blues festivalu i pobrali kikindski ekvivalent stojećih ovacija – aplauz koji je trajao skoro pun minut.

Istanbul Night je projekat kojem ne mogu da osporim ništa u muzičkom, sviračkom i stilskom smislu, štaviše takvoj muzici i jeste mesto na ovakvim festivalima. No, to nije muzika koju bih ja bio spreman da prihvatim bilo gde osim u foajeu nekog preskupog hotela na bliskom Istoku. Violončelo, električna gitara i perkusije su resursi ambijentalne instrumentalne muzike koja je upakovana kao tipično postmoderno tumačenje motiva Mediterana koji poigravaju od Sufi meditacija do muzike Sefarda. U tome ima poprilično naglašavanja potonje ideje: čak je i Gnossienne No. 1 Erika Satija odsvirana kao tumačenje pretpostavke da je reč o parafrazi stare sefardske teme. Nekome je takva muzika, izvesno, zanimljiva i to je u redu. Meni je takva muzika, bez dileme, dosadna i to je takođe u redu.

– * –

Imam tezu da što me više smori prvi glavni izvođač, to će biti bolje sa drugim izvođačem. Međutim, nije tu bilo nikakvog iznenađenja tipa “šta je sad ovo, jebote”, bar za mene, jer muzika te ekipe je meni poznata od ranije: Vasil Hadžimanov Band je prvoligaški sastav čije svirke treba pohoditi bez pogovora,  kad se god za tim ukaže prilika.

Za slučaj da ih ne poznajete: reč je o odlično upakovanoj, dominantno instrumentalnoj fussion muzici (ili jazz-rock ili kako god želite da nazovete tu formu), često zasnovanoj na temama balkanskog folklora, ali bez afektiranog prenaglašavanja, uz snažnu ritmičku podlogu i virtuozno sviranje celog kvinteta. Stvar koju sam odavno primetio kod tog benda, a koju je tek trebalo da overim u prvom susretu uživo, beše odsustvo potrebe da se bilo koji pojedinac ističe kao adut, kao što je to recimo bio Vlatko u vreme Leb i sol, nego je svaki instrumentalista ravnopravni resurs zajedničke ideje i pametnog aranžmana koji udovoljava krajnjem rezultatu.

Petorka je izašla na scenu i krenula metodom “šaka u glavu, pa ko ostane na nogama, imaće o čemu da priča”. Prvi put su stali posle tek skoro desetak minuta (pojam o vremenu sam izgubio momentalno i tokom svirke nijednom nisam pogldao u sat, ako vam šta znači) i Vasil Hadžimanov je tada prvi put pozdravio publiku i, najpre, zatražio aplauz za Dragana Vlajnića jer je očuvao festival (kakav gest!). Reče kako je ovo što smo upravo čuli materijal sa novog albuma, koji je u celosti snimljen, ali još nije objavljen, te da ćemo do kraja večeri slušati isključivo novi materijal, “a ako vam se to ne sviđa, šta ja tu mogu”…

I nastaviše krljačinu kakvu nisam odavno čuo. Ubiše boga za oko sat i po vremena svirke; opet velim, ne znam koliko beše i ne tiče me se, jer najbolju muziku ne mogu da merim na kilo. Izvođenje te ekipe je, jednom rečju, spektakularno i vredno pažnje čak i ako uopšte niste ljubitelj takve muzike. I da, moja hipoteza je potvrđena: ovo je besprekorno kompaktan bend čija svirka teče bez ikakve prepotencije i čiji scenski nastup se najpre meri posvećenošu (inače odličnoj) ideji, a tek onda nekakvim sviračkim egzibicionizmom koji nije dominantan na sceni.

Vasil Hadžimanov Band, naklon publici posle odlične svirke

Veoma se uzdržavam da pravim bilo kakva poređenja, a činjenica je i to da se ne vrtim po mestima dešavanja muzike u okolini, pa bi bilo ružno da pričam napamet. Zato ću reći ovako: možda u Srbiji u ovom času ne postoji ništa bolje od jazz-rock muzike koja je upakovana na visokom nivou kompozicije i aranžmana, svirački apsolutno kompetentna, pritom zanimljiva, lako se sluša i nagoni te da se ljuljaš u ritmu, nego što je to Vasil Hadžimanov Band.

Odavno nisam toliko uživao u odličnoj svirci.

– * –

E, da: lična beleška.

Odavno ne beše da sam Jazz & Blues festival pohodio bez fotoaparata. Sinoć je bilo tako; ima ko da se brine o fotografijama, ne moram ja. Ranije se često se dešavalo da pola svirke provedem slikajući umesto da se uronim u muziku. Drago mi je što sam ovog puta uspeo da se opustim. Trebalo mi je to, pa čak i ako je posledica to što sad nemam svoju fotku ili dve koje bih podelio sa vama ovom prigodom. Ova fotka iznad je od nepoznatog autora; uzeo sam je bez griže savesti jer su i moje fotke nekad bile predmet iste prakse. Imenjak se neće naljutiti na mene, nadam se.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image