Kreativni impuls je neopisiva stvar. U muzici je takav impuls potreban da bi se rezultat dostigao za kratko vreme. Legenda kaže da je Mocart bio u neprekidnom kreativnom tripu i da je vrlo teško pretpostaviti koliko bi i kakve muzike napisao da nije živeo životom dekadentnog raspikuće. Lično sam poznavao čoveka koji je od kasne večeri do ranog popodneva napisao šest vrlo dobrih songova za jedan pozorišni igrokaz na osnovu polučasovnog zezanja dvojice gitarista (eh, ja sam bio jedan).
A jedna od poznatih legendi iz istorije rock’n’rolla govori kako je Neil Young bio u bunilu dok je ležao pod temperaturom od 39,5°C, bolestan od gripa u Topanga Canyonu, i u tom stanju je za manje od 48 sati napisao tri fantastične pesme koje idu u red njegovih najboljih prangijaških krljačina.
Reč je, dakle, o pesmama “Down by the River“, “Cinnamon Girl” i “Cowgirl in the Sand“.
Istine radi, nikad nećemo znati da li nas Neil Young “radi” ovom pričom, te da li je umesto gripa to bila neka praškasto-tabletasta zabava posredi. Bilo kako bilo, te tri numere su završile na albumu Everybody Knows This Is Nowhere (1969), na kojem nema loše sekunde. A količina istorije koja je nastala u vreme stvaranja tog albuma, pri čemu ne mislim samo na legendu o gripoznoj groznici, obavezuje nas da se povremeno setimo te muzike.
U času kada je Youngu dosadilo da neprekidno bude u senci svog šefa, mada dobrog prijatelja, Stephena Stillsa u grupi Buffalo Springfield, otisnuo se u solo karijeru. Dok je snimao prvi album, lutajući u kreativnoj dokolici dok mu ne dođe prava inspiracija, posećivao je lokalne svirke. Jednom prilikom je naišao na ekipu lokalnih ludaka pod imenom The Rockets, čiji senzibilitet mu se učinio “onim pravim”: oni su svirali nešto na dugačkom potezu između folka i psihodelije, recimo nalik onome što je grupa The Byrds radila u to vreme, ali na otvoreniji, siroviji način koji je Youngu jako bio po volji.
Ne želeći da ispusti priliku koja mu se učinila pravom, Young završava snimanje prvog albuma tokom jeseni 1968, album izlazi u januaru 1969, a u tom času on već uveliko sa tim bendom uvežbava novi materijal na studijskim sesijama. Snimanje materijala, u kojem se nalaze tri pomenute numere, bilo je zgotovljeno već marta. Koristeći povoljan vetar na tržištu, matična kuća Reprise odlučuje da sledeći album objavi odmah. Neil Young menja ime svog pratećeg benda u Crazy Horse, a album stiže u prodavnice ploča već polovinom maja – jedva četiri meseca posle prvog albuma.
Hello cowgirl in the sand
Is this place at your command
Can I stay here for a while
Can I see your sweet sweet smile
Album je vrlo dobro prihvaćen. Tu i tamo se pronalazio poneki zilot koji je zamerao “na skribomaniji” zbog dva objavljena albuma u jednoj polusezoni; jedan kritičar je čak napisao, pa ostao živ, kako taj prateći bend ne ume da svira i da Youngu stvarno nije trebalo da se tako obruka… No, svetu se ne može ugoditi. Ali onima koji imaju uši da slušaju i dušu da čuju bilo je jasno šta se tu dešava: Neil Young je najzad pronašao zvuk koji savršeno odgovara njegovom kreativnom impulsu u tom trenutku.
Nešto manje od pet decenija kasnije, eto nas gde sa naknadnom pameću lako prepoznajemo da je to doista bilo tako. Prangijaško orgijanje sa grupom Crazy Horse je ostalo jedna od omiljenih zabava Neila Younga do današnjih dana, a legat koji su oni ostavili u svom zajedničkom radu teško je i sagledati, a kamoli prepričati u jednom ovakvom članku. For what it’s worth, braćo draga, ne bilo vam teško da pronađete i pogledate dokumentarni film Year of the Horse (1997) koji je Jim Jarmusch snimao iz ruke na šesnaestmilimetarskom celuloidu (kad je neko lud, onda tu nema pomoći!) dok je nekoliko meseci pratio Neila Younga i Crazy Horse na panameričkoj turneji. E, tamo ćete mnogo toga saznati i, možda, bolje razumeti.
Iza ovog albuma, usledilo je još nešto na šta svet nije bio spreman kada je reč o glavnom junaku naše priče. Tog leta se desio festival u Woodstocku, a tamo je najzad pao dogovor da se Neil Young pridruži triju Crosby, Stills & Nash. Sledećih nekoliko godina, Young je proveo u cik-cak saradnjama sa svojom sad već utvrđenom matičnom grupom Crazy Horse i sa čuvenim triom u kojem je čas bio punopravni član, čas pridruženi, čas okolo-naokolo… To je bilo vreme kad je Young svoju stilsku ambivalentnost uspostavio kao normu koja ga još od onda prati tokom cele karijere.
Hello ruby in the dust
Has your band begun to rust
After all the sin we’ve had
I was hopin’ that we’d turn bad
Ali, ako je po nečemu Neil Young ostao prepoznatljiv kao jedinstven, to je žestoka distorzija njegovog starog Les Paula (i danas svira tu istu gitaru, koja izgleda kao da je prošla nekoliko ratišta) u ljutoj, beskompromisnoj forte dinamici i tek malo usporenom tempu, tako da se melodija lakše zalepi za slušaoca. I nije važno da li je taj recept zaista nastao pod teškom temperaturom ili uz pomoć nekih drugih biohemijskih procesa izazvanih virusom ili nečim drugim: važno je samo to da je rezultat prvi put ugledao svet baš tada, baš u toj kombinaciji stvaralačkog impulsa i gotovo životinjske energije. A šta je na tom tragu posle nastalo u Sijetlu i zašto su tamo Neila Younga nazivali tatom, to je već neka druga priča.
– * –
Ne mogu da odolim, moram da pomenem još nešto. U znak izvinjenja što vas davim dobrom muzikom i pričam o njoj u nedelju popodne, evo jedne svežije verzije današnje pesme; traje jedva nepunih 20 minuta, čas posla da je preslušate.
Dakle, ne mogu da se otmem utisku da Neil Young obožava da zajebava ljude koji ga stalno zapitkuju na temu “o čemu se radi u ovoj pesmi”. U slučaju pesme “Cowgirl in the Sand“, nakon što su razni mudroseri objasnili kako je to opis jedne promiskuitetne devojke, e nije jedna nego tri, e nije tri nego jedna, ali nije promiskuitetna, nego tužna u ljubavi, Young je objasnio da je, prosto, hteo da opiše svoju fascinaciju lepotom devojaka na plažama Španije. Neki su na tu priču naseli, zaboravljajući da do tog časa Neil Young zapravo nikad nije bio u Španiji. Ljubitelji hiperbola su sigli dotle da nije tu reč ni o kakvoj devojci, nego Young prikriva sopstvenu autobiografiju u stihovima…
Hello woman of my dreams
This is not the way it seems
Purple words on a grey background
To be a woman and to be turned down
Ne zaustavlja se zajebancija na toj pesmi. Kada je publika najzad naćuljila uši da razazna tekst pesme “Down by the River” pa shvatila da nije reč o ljubavnoj pesmi, već o crnoj hronici u kojoj ljubomorni mladić presuđuje nevernoj devojci, našao se poneki dušebrižni kreten da spočitava Youngu kako propagira nasilje, na šta mu je ovaj poručio da nije tako, nego je nesrećnik posle ubistva otišao kući, gde je šerif došao posle nekoliko sati da ga uhapsi, pa je pravda svakako zadovoljena, ali nije posao pesme da prepričava metodologije pravosudnog sistema.
Siroma’ čovek: valjda mu lakše da se zavitlava na sopstveni račun u prisustvu budala nego da povileni od muke. Neko bira da bude popularan, što znači da pristaje da bude prosečan kako bi se što više ljudi identifikovalo sa njim. Neil Young je odlučio da tera po svom, pa i po cenu odbacivanja. Možda mu to nije donelo popularnost koju je mogao da ima, ali je svakako zaradio poštovanje koje nikad nije narušio.
Old enough now to change your name
When so many love you is it the same
It’s the woman in you that makes you want to play this game.