Једна од пре: трепни де који пут

Некад давно су се љубитељи фоткања делили на клинце са идејама и маторе прдоње са добром опремом. Подела је, дакако, груба и погрешна. Било је итекако клинаца са опремом коју смо могли само да сањамо а који нису ништа ваљано направили њом, и обратно, искусних вукова којима није било жао пара да имају чим да остваре те своје идеје.

Некако волим да замишљам да сам у тој другој групи, маторац који још није испробао све што му је пало на ум. Овог пута, стробо (велика).

Стробо ефекат сам први пут на својој кожи осетио 1976. у неком дискаћу у Орахову код Бачке Тополе, где сам са великим чуђењем пратио како жар цигарете увек тачно стигне следећу слику руке… хм, кад би тако нешто могло да се сфотка… Ефекат је био да не треба алкохол.

А онда је прошло четрдесетак година.

И решим да си прибавим ваљан блиц. Јесте да канон, као и свака дигитална фоткалица данас, има свој уграђен, ал’ тај нема јачину, дакле ни домет. А време је да се почастим нечим. Кренем да видим шта Канон нуди, и упаднем у трилему – од три модела који су долазили у обзир по цени, увек је за те паре фалила још нека опција коју је имао следећи модел. Онда сам се сетио две ствари – прво, да сам имао неки јапански безимени блиц који је уредно служио од 1974. до бар 2003, и вероватно је још увек исправан негде. Уосталом, све фотке које сам овде качио а да је на њима био блиц та тране или у кадру су урађене њим. Погледам шта има наш добављач, и гле баш тако нешто, од неке фирме Нисин, цена одговара – по цени најслабијег каноновог блица има све што има најјачи. Ееее то. А, да, друга ствар – са фирмом Канон разговарам само кад купујем тело или сочиво, за све остало никад више, јер сам се запиздио кад сам видео шта раде са мастилом за штампаче. Нема везе што сам одштампао само пет страна, прође пет месеци или мање, и оно јавља да нема мастила. Гори је само Хјулит Пакард, који ће за свеже отпаковано мастило да каже да је празно, ако је довољно дуго стајало. Пардон, не празно, “истекло”. Шатро укварило се.

Но, наш добављач нема ни Нисина, него рече има нешто друго отприлике исто такво… реко добро дај кад је још јефтиније (за исте паре има и даљински окидач на радио а не да га окидам светлом малог блица). Ако не буде ваљало, зна се коме ћемо да јавимо…

Међутим, ваља. Делимичан разлог зашто тако дуго нисам окачио ништа овде је и то што сам испробавао шта све овај Кинез уме, а уме свашта. Осветлио ми је целу фасаду до врха забата; сцену у кафани три стола даље чак и кроз нешто дима; стоји високо па ни мачкама не светле очи; довољно је јак да од таванице или зидова одбије довољно светла чак и на местима где је просторија висока три метра.

И има стробо. Кад се напуни, по правилу не испразни цео кондензатор, него колико измери. Или може ручно – дај пола снаге, четврт снаге, осмину… до стодваесосминке, дакле може да сам себи скине до седам бленди. Што значи да је неутрошена снага на располагању одмах, не мора да се чека да се напуни, што ће рећи… може стробо. У стробо начину може да се подеси брзина (од 1 до 100 бљесака у секунди), снага и број бљесака (који не може бити већи од границе задате јачином – са четврт снаге не може више од 4 комада).

Ово је снимљено са шест бљесака, брзином од ваљда 30 у секунди, док је падао снег. Све сам чекао да то урадим боље, да се види више пахуљица, ал’ јок, оманула зима, па сам углавном чекао да нешто наиђе… и онда овако одмахнуо: