Božićna čestitka od prostitutke iz Mineapolisa

Kada slušate muziku Toma Waitsa, postoji mogućnost da osetite karakterističnu memljivu mešavinu mirisa novembarske magle, vlažnjikavog uglja u furuni, dima jeftinog duvana pod tavanicom i kiselkastog piva prosutog po prljavom patosu, kao da stojite na pragu neke polumračne kafane u predgrađu. Štaviše, javiće se i slika koja prati taj miris i vi ćete poželeti da uronite u nju, a čak ni misao o tome da biste na tom mestu mogli doživeti nešto zbog čega ćete pre ili kasnije zažaliti ne bi bila dovoljna da se okrenete i brzim koracima se izgubite niz mračnu ulicu.

Kada razaberete stihove Toma Waitsa, možda ćete jednog časa steći utisak da sedite za stolom sa nekim neimenovanim polusvetom i neki unutrašnji glas vam objašnjava da su to vaši jedini prijatelji, jer i oni su božji nevoljnici kao i vi, život ih je mnogo puta prevario kao i vas, i u očima ćete im čitati kako od vas ne žele baš ništa, osim možda još jedne ture pića vešto razdeljene po prljavom kariranom stoljnaku. Možda ćete najzad shvatiti da se na tom mestu nalazite jer ste možda odustali od ambicije, utehe, možda čak i sopstvenog identiteta, jer baš to što ste dugo i uporno pokušavali da pratite ambiciju, nađete utehu i sačuvate identitet dovelo vas je tu gde ste sad, pa ste se predali pokvarenoj sudbini. I ne želite da budete u tom času nigde drugde, a jedino do čega vam je stalo su sadržaj u čaši sumnjive čistoće i sklop čudnih akorada koji dolazi iz drljavog klavira u uglu tog ćumeza i koji je savršen okvir za te čudne reči koje možda nemaju značenje, ali imaju boju, ukus i miris propalog nadanja.

Blue Valentine

Kada dozvolite da vas osvoji emocija pesme Toma Waitsa, možda nećete biti u stanju da se otmete čudnom, nejasnom i nezadrživom nagonu da se istovremeno smejete, plačete, psujete, razbijete čašu koju ste upravo ispraznili, spustite oznojano čelo na prljavi sto i zamolite nečistu silu, baš onu koja vas je dovela na to mesto, da vas pusti da idete bestraga ili da prekrati već jednom sa vama. A možda će na čas kroz vas proći misao, brzo kao da je tuđa, da je čekanje da se nešto desi kazna veća od bilo koje druge.

Hej, Čarli, trudna sam i živim u Devetoj ulici
iznad neke knjižare na uglu avenije Euklid
više ne varim vutru, a ostavila sam i viski
a moj matori svira trombon i voli da trči.

Kaže da me voli iako to nije njegovo dete
i kaže da će ga odgojiti kao rođenog sina
dao mi je prsten koji je nosila njegova majka
a subotom uveče me vodi na ples.

E moj Čarli, pomislim na tebe kad god prođem pored one menze
i uvek se setim kako si izvlačio pramenove briljantinom
još uvek imam onu ploču Little Anthony and the Imperials
ali neko mi je maznuo gramofon, jebo mu pas mater.

Hej Čarli, umalo nisam poludela kad su spakovali Marija
vratila sam se u Omahu da živim sa svojima
ali svi koje sam znala su bili mrtvi ili u ćuzi
pa sam se vratila u Mineapolis i ovog puta ostajem.

Hej Čarli, mislim da sam prvi put srećna od one nezgode
eh, kad bih imala sve one pare koje smo zdimili u vutri
kupila bih plac sa polovnjacima, ali ih ne bih prodavala
nego bih svaki dan vozila druga kola, kako mi se prohte.

Hej Čarli, zaboga miloga, znaš li šta je zapravo istina?
Nemam muža i nema nikakvog trombona
Treba mi kinta da platim advokata… I hej, Čarli
stičem pravo na uslovnu negde oko Dana Svetog Valentina.

I šta biste mogli drugo, nego da mahnete šankeru da vam naspe još jednu, zahvalni što vam za čin razumevanja reči odavno nisu potrebne.

1 komentar na temu “Božićna čestitka od prostitutke iz Mineapolisa”

Komentari su onemogućeni.