Једна од пре: а и та свирка

Замало да заборавим, ал’ ме свраћање овамо (онако као онај Јосиф из Трбушнице) подсетило. Дакле, главна ствар на том дочеку је била свирка Атомског склоништа. Које никад нисам видео уживо, ал’ никад није касно.

Било је неке галаме по новинама око ове свирке, јер је морала да иде преко оног вагона што дође одмах иза локомотиве – е, да, тендера. Само што у њему не носе угаљ него јавне набавке. Свашта, као да постоји други понуђач музике Атомског склоништа осим њих самих. Живи су и здрави, рано је за појас притоке (tribute band). Дакле:


Оно, јесу се свели на трио, ко умро ко баталио, ал’ праше и не дају се. Чак су и уобичајено рокерско спонтавање публике извели са мером а и успехом, публика је вала знала текстове напамет, а кад су други пут одсвирали “Треба имат душу”, била је и довољно гласна. Имам и нешто видеа, где се то лепо чује (Грба неће поверовати да ми је и то пало на ум, ал’ има коза рог), но нећете дочекати да ја то измонтирам и бацим на цевку, умем ја паметније да дангубим.

Има још.

Шта да се каже, маторци праше све у шеснаест, напросто нисам веровао да су само тројица, и то на неких +2 степена. Приде, бубњара уопште нисам ни видео – кад сам пришао са стране заклањало га је озвучење, а спреда публика и светлосни ефекти, тако да.

Па онда

Имам још неколико, али изађу на исто, резервни снимци за случај да ови оману. Како већ бива, резервне су остале на клупи, оне главне су за овде. Но, по начелу неодређености Шредингеровог мачора, да нисам снимио резервне, не би ваљале главне (1. 2. и 3.).

Фотке? Па, задовољан сам резултатом. С обзиром да је од претходне туре рокерских фотки прошло…хм, бар седамнаест година, ово сад је чак и успело. Сустигла техника прилику – цецеде чипови се најзад задовољавају са оволико светла, уграђени светломер је кудикамо паметнији него онда, а и по оном старом начелу – пришао сам довољно близу. И добро смо се провели, ова музика греје душу, бубреге и још неке парне и непарне органе.