Једна од пре: не знам зашто баш ова

Онда смо стигли и до те свирке. Публике се полако накупило. Кад смо ми пристигли, око 22:30 било је попуњено отприлике до споменика, а и ту је било места да се прође. Ово је сат касније, у 22:34, кад се већ осећало да је у публици бар степен топлије.

Оваквих фотки сам нашкљоцао десетак, јер ово је ретка прилика да се у граду види оволико људи, па се рука сама диже и шкљоца. Једино немам појма зашто сам издвојио баш ову.

(велика)

Снимио сам је кад смо решили да мало протегнемо ноге и обрнемо круг око споменика, да видимо има ли кога познатог. Срели смо типа који је некад давно радио у продавници плоча, у Шациној књижари. Издиванили се онолико, показивали слике унучића.

Али зашто баш ова фотка а не нека од преосталих десет?

Прво, зато што би ми око застало на њој сваки пут кад бих вртео ту серију. Сад, пет недеља касније, кад је (серију) поново гледам, чини ми се да је то зато што ми је овде најмањи број присутних окренут леђима. И што та риба гледа у сочиво. И што су јој ноге мало савијене, јер је застала. И… један специјалитет куће, који се догађа искључиво случајно: сви гледају у различитим правцима. Имамо једну такву фотку из 2001, нас петоро на паркингу. Један гледа у небо, други у своје нокте, трећи у четвртог, четврти изнад камере, пети себи преко рамена. То је била она једна годишње која се штампала и качила на зид, да виси док не пожути.

Но, није то све. Има ту нешто и до насумице погођеног распореда, да не кажем композиције, и ситног задовољства светлима. Та вртешка, например, није ни већа ни бржа ни удобнија (срећом, о звуцима које пушта нема шта да се каже, Склониште је трештало целим тргом) него што би била 40 година раније, али је трипут богатије осветљена. И онај рефлектор на крову хотела, који већ седам година пецам да га искористим за неку фотку, најзад је долијао.

Осталих 70% разлога и даље не умем да објасним. Није битно.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image