Progresivni barok ili progresivni rok – ima li razlike?

Nemojte se zamlaćivati pitanjem tehničke podrške. To je nevažno za ideju.

Antonio Vivaldi (1678–1741) jedno je od najznačajnijih imena barokne muzike, svakako najveći kompozitor italijanskog baroka. Kao odličan vioinist i nadasve plodan kompozitor, doživeo je neverovatnu popularnost u Evropi i zarađivao više nego solidno putujući i muzicirajući čak i po dvorovima, daleko od rodne Venecije. Međutim, pred kraj života je pao u zaborav i siromaštvo iz bizarnog razloga – nije dozvoljavao da se njegova dela štampaju, jer nije mogao da zaštiti autorska prava. Ostao je zaboravljen van uskih muzikoloških krugova sve do perioda između dva svetska rata u 20. veku, kada njegova dela ponovo dospevaju u žižu.

Smatra se da je Vivaldi zastupao krajnje progresivne ideje, ponekad igrajući na samoj granici prihvatljivosti za muziku tog doba. Zbog velike popularnosti, to je za posledicu imalo značajan uticaj na druge kompozitore tog vremena, što je neposredno dovelo do razvoja tzv. klasičnog perioda u muzici.

Ne mogu da ne primetim izvesnu paralelu sa onim ogrankom rock muzike koji danas nazivamo progresivni rock.

Baš tako: ta muzika je bila vrlo popularna u svom vremenu, uskoro zaboravljena na tržištu, da bi se najzad vratila i trajno ostala zahvaljujući prepoznavanju izuzetnog uticaja koji je ostavila.

Ova energična živa TV izvedba grupe Curved Air mnogo duguje nasleđu koje je ostavio Antonio Vivaldi, ne samo time što je njegovo ime naslov ove ludnice strukturom nalik kantati. Zasnovana na furioznom sviranju svog autora Darryla Waya, ova numera sa prvog albuma Air Conditioning (1970) priziva onu retko zapaženu notu provokativnog u baroku.

Krajem šezdesetih i na početku sedamdesetih, prog rock bendovi su nicali po britanskom ostrvu kao pečurke posle letnje kiše. Beše to doba kada je klasični rock’n’roll počeo da prerasta iz klasične forme lakih pesmičuljaka u nešto što je zahtevalo izvesni mentalni napor da bi se prihvatilo, a zauzvrat je vraćalo zadovoljstvo koje se do tog časa moglo osetiti samo naporom apsolviranja tzv. ozbiljne muzike. Da ne bi ispalo da je svaka druga muzika osim “ozbiljne” neozbiljna, pobrinuli su se upravo školovani muzičari koji su prigrlili rock, koji su u novom hibridnom fahu nalazili satisfakciju slobode bez odricanja od virtuoznosti.

Dvojica momaka koji su baš tako mislili su utemeljitelji grupe Curved Air. Darryl Way je učio violinu na Royal College of Music u Londonu, a Francis Monkman je stigao na prestižnu Royal Academy of Music, u kojoj je bio zapažen i nagrađivan kao virtuoz na čembalu. Legenda kaže da su se dvojica virtuoza sreli u prodavnici muzičkih instrumenata, gde je Monkman zatekao Waya kako svira ozvučenu violinu kroz nekakve gitarske efekte i bio zaintrigiran time; stupili su u razgovor, jedna stvar je vodila drugoj i nedugo potom je nastala grupa Sisyphus, koja je svirala razne tezge tu i tamo.

Okupila se zatim tu nekakva čudna bulumenta zainteresovanih, odlazili su i dolazili i svako je donosio poneku ideju u taj nejasni projekat. U času metamorfoze grupe u Curved Air, sastav je bio definisan oko prilično neobične petorke različitih poimanja. Dvojica školovanih muzičara su težila novim fuzionim formama; jedan od njih, Way, i Simon Nick, drugi pijanista, bili su zaluđeni muzikom grupe Spirit i hteli u sličnom pravcu. Monkman nije delio njihov entuzijazam i bio je željan traženja sopstvenog puta. Ritam sekcija, koju su činili basist Rob Martin i bubnjar Florian Pilkington-Miksa, bili su željni samo mnogo sviranja. A Sonja Kristina, folk-rock pevačica koja je u bend dovedena direktno sa londonske postavke mjuzikla “Hair” sa ne baš sasvim jasnom idejom vodeće ličnosti na sceni i dežurne seks-bombe, svakako tih godina nije baš bila sva svoja.

Nažalost, neočekivano visok uspeh prvog albuma, a beše to osmo mesto na UK listi albuma posle samo mesec dana prodaje, nije bio zasnovan na muzičkom kvalitetu, iako je taj kvalitet bio neosporan. Reč je o hajpu koji je uspešno napravila izdavačka kuća: naime, grupa Curved Air je u vreme pripreme prvog albuma postala prvi pulen novootvorene londonske kancelarije američke izdavačke kuće Warner Brothers, čiji moćni i agresivni marketing je rušio sve pred sobom. Inicijalni tiraž albuma Air Conditioning je otisnut na oslikanom vinilu, što je jedan od prvih takvih primera na tržištu uopšte. Koliko je ta distrakcija zasmetala na duge staze, jer realno interesovanje za muziku je bilo podređeno veštačkom interesovanju za proizvod, moglo bi se razgovarati.

U svakom slučaju, možda je baš to trenutak kad se javio prvi trag usuda koji je pratio grupu. Zahvaljujući dobroj podršci izdavača, Curved Air je privukao pažnju na Ostrvu i u delu Evrope. Međutim, i posle tri pokušaja za manje od dve godine, Ameriku nisu uspeli da osvoje. A pošto su jedine ozbiljne pare od svirki tih godina mogle da se uzmu u Americi, prve frustracije su brzo izašle na videlo. Iako poštujući kapacitete onog drugog, Monkman i Way su sve češće nailazili na razmirice u razumevanju ideje kuda treba ići dalje. Francis Monkman je nalazio da Curved Air dobro zadovoljava njegovu težnju da tu ostvari antitezu bavljenju klasičnom muzikom, od koje nije odustajao. Za to vreme, Darryl Way nije voleo da se grupa na sceni gubi u improvizacijama, već je težio savršenstvu u građenju strukture melodije. Taj grč se preneo na celu grupu, koja se posle trećeg albuma Phantasmagoria (1972) otužno raspada. Bajka je trajala manje od dve godine.

Nešto kasnije, Sonja Kristina koristi priliku, pa ona i Mike Wedgwood, jedan od članova preteklih iz vremena trećeg albuma, rekonstruišu brend Curved Air na daleko prizemnijim osnovama. U toj alternativnoj inkarnaciji benda se zatiče i (nama dobro poznati) violinista i klavijaturista Eddie Jobson, koji se pak u toj priči ne zadržava predugo. Za to vreme, Darryl Way osniva drugi bend sa kojim snima tri albuma; Monkman radi kao ispomoć za mnoge bendove. I to traje dok 1975. nije ponovo okupljeno staro jezgro grupe. To nije bilo iz kreativnih, već sasvim prozaičnih pobuda: ispade da postoje neki pravni problemi, a neplaćeni porezi su postali prevelik teret svima. Tronedeljna turneja po Ujedinjenom Kraljevstvu, živi album – i gotovo. Kada su računi namireni, ekipa se opet razišla na sve strane, a ono što se posle toga zvalo Curved Air nije više važno u našoj priči.

Gde se sve zaticao Darryl Way posle toga, zanimljiva je priča, ali nećemo je pričati danas. Francis Monkman je jedan od osnivača fusion grupe Sky, u kojoj sam njihovu izvedbu numere “Vivaldi“, kao petnaestogodišnjak, čuo pre nego onu od Curved Air. Čembalo umesto violine? Pa, može i tako; mene je pak zauvek opčinila moćna i muzički nedostižna ritam-sekcija grupe Sky i ostao sam večiti fan te grupe, iako je tako vešto očijukala za kičem. A što se Curved Air tiče, priznajem da nikad nisam imao strpljenja za njihove albume posle trećeg.