Kome trebaju jučerašnje vesti?

Kad se izludim nenormalnom količinom posla, ova moja luda glava krene da jurca u svim mogućim smerovima. Preksinoć, umesto da odem na spavanje kao što to čini ona nekolicina pametnih ljudi koje poznajem (svi rano ležu i rano ustaju – tačnije, obojica), ja kliknem na neke portale vesti, e ne bih li saznao šta se zbiva sa druge strane mojih večito spuštenih roletni.

Bila je to greška, naravno.

Krug meandrčenja koji se desio u sledećih desetak minuta toliko je šašav da to zaista moram da podelim sa vama. U sredini priče se nalazi ova pesma, a pošto je to jedini normalan deo priče, onda je i opravdano da krenemo iz sredine.

E, tako.

Elem, počelo je sa već nekoliko sati bajatim saznanjem o jednoj političkoj intrigi koja je u retroaktivnom pregledu toka dešavanja ukazivala na mogućnost dobro režirane burleske. O ciljevima tog scenarija, ako je to bio scenario, nisam imao nameru da lupam glavu ni tada ni sada, tek – računao sam da je svakome sa iole malo soli u glavi jodavno asno da tu nešto ili neko ispred mikrofona i kamera baš i nije u dosluhu sa zdravom pameću. Ali, to su već jučerašnje vesti, pomislih tada, a možda sam to i naglas rekao.

Fraza “jučerašnje vesti” beše okidač za raspad mentalne koherencije u sledećih nekoliko minuta.

Rolled GoldNajpre mi je u glavi proradio “gluvi” ušni crv: setio sam se stare, blesave pesme “Yesterday’s Papers” Rolling Stonesa iz 1967, koju sam često namotavao da kompilaciji Rolled Gold (1975), prvoj viniloj jedinici velike grupe u mojoj fonoteci.

Onda mi đavo nije dao mira, pa sam pronašao pesmu na Cevki, jer sam morao da je čujem; pokušavao sam da izbacim pesmu iz glave, a slušanje naglas je jedan od mogućih načina. Pokušavao sam da se setim kad sam poslednji put zaista slušao tu pesmu i, naravno, nisam uspeo u tome.

Uto sam se zabavljao blesavim kadrovima swinging Londona u ovom kratkom spotu, pa sam uto pomislio da je pesma zbilja posvećena modi slobodoumnog – ili je bolje reći neodgovornog – življenja od danas do sutra, gde je one night stand bila uobičajena praksa, pa stoga i čuveni stihovi kojima pesma počinje:

Who wants yesterday’s papers?
Who wants yesterday’s girl?
Who wants yesterday’s papers?
Nobody in the world!

A onda, zapravo sam shvatio da nikad u životu nisam razaznao o čemu se to zaista peva u toj pesmi. Kombinacija ondašnje loše četvorokanalne produkcije i Mickovog večitog afektivnog bekeljenja u mikrofon doprinela je da ga nisam razumeo ni onda ni sada. Zato sam sledeće četiri sekunde života utrošio da nađem tekst na netu, ne bih li najzad otkrio kako su to opisane londonske promiskuitetne noći tog vremena.

A onda, iznenađenje. I to ne malo. Jer, otkrio sam da između laganih strofa koje zaista opisuju sklonosti ka redaljkama postoji i ova strofa:

Living a life of constant change
Every day means the turn of a page
Yesterdays papers are such bad news
Same thing applies to me and you

A ove stihove sam slobodan da tumačim i u štogod drugačijem kontekstu ako želim, jer ovo je rock’n’roll. I šta mi je to trebalo: opet sam se setio moralnog jada i bede života u Stradiji, tamo daleko od sveta koji gleda napred, gde on njemu kaže “napravi mi cirkus u mom delu dvorišta, sa sve dugim cevima i kamerama, a ja ću zauzvrat da iz tvbog dvorišta izvučem one moje što neće da me slušaju a tebi smetaju, pa ćeš imati unitarnu vladu koju si i želeo… I ne brini za publicitet, sve je već spremno, samo da neko ne pusti vest na portal pre vremena… A usput ćemo obojica da nakupimo poene kod svojih i da pokažemo svetu… Ma, ko ih bre jebe sve redom… Ovako ćemo doveka i to je to”.

I slikom tog moralnog smeća jedva nekako završih perverzni krug umorom izazvanih, sasvim nekontrolisanih mentalnih slika za koje bi bilo najbolje da nemaju ama baš nikakve veze sa stvarnim događajima. Kad sam prespavao, bilo mi je malo bolje, jer nisam više o tome mislio. Uto je i ostatak sveta čiji IQ je veći od 99 počeo da se sprda sa tom ujdurmom žanra “mnogo smo jaki, pametni i bezobrazni”, jer to su, najzad, i eksplicitno postale jučerašnje vesti. A jučerašnja vest, kao što znamo, nije ništa drugo nego opšte mesto u svetu plitkih kognitivnih kapaciteta mase.

Who wants yesterday’s papers?
Nobody in the world.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image