Једна од пре: свадбена пустоловина

Ово има толику предисторију да не знам одакле да почнем. Од старог па новог Сезама, па до другог форума где сам мислио да ћу затећи старо друштво па нашао ново, па до трећег који је збег из овог другог? Свеједно, сваки од тих форума има неки свој живот, а у животу се догађа. Свашта, па и то да форумашица реши да се уда, па на форуму тражи тамбураше, фотографа…

И успут се ја јавим да прокоментаришем како сад волим да фоткам сватове јер сам бочни, необавезни фотограф. Онај обавезни део, протоколарни, има ко, ја могу да шврљам и хватам сцене, детаље, фаце, амбијент. Укратко, могу да се зезам и уживам у фоткању. Ту сам мислио само да убацим идеју, каквог фоткаџију да тражи, мора да имају неког другара који би то волео да ради. Уместо тога, стиже порука “ангажован си, колико тражиш?”.

Па, ништа, ја то волим да радим. Једино сам тражио негде да одспавам до ујутро, јер свадба је у Срему, од Сремаца се нико није извукао да не попије ништа. Имао сам у виду нешто типа вреће за спавање или смештаја као за екскурзију, испало је да је нека хотелчина са базенима и амамима. Резултат је исти, само сам преспавао и умио се. Ајд сад фотка па онда остало.

Шта је сад ово? Па, разлаз. Возач на снимку је видео сниматељ, смештен у истом хотелу, а снимљено је нешто иза поноћи, кад смо скупили пинтле и кренули на спавање.

Јер… мука је жива шта одабрати за Суштину. Ово је приватна журка. Нисмо се ништа договарали око тога шта са фоткама после, а и млада рече “фотке су екстра… има ту и материјала за уцењивање”. И сад сам на муци, јер наштрикао сам тамо 450 комада, од чега је бар тридесетак боље од оног што иначе качим овде. Има и штогод експерименталних (нпр аутокрп целог плесног подијума, где се никаквом успеху нисам надао, с обзиром да је осветљавано са два помична рефлектора у насумичним бојама), има серија кад сам прешао на ручно одмеравање експозиције, па је на првих неколико дужа него што треба, али јако занимљиво. Има баш погођених сватовских, јер сам за време потписивања заузео бусију младенцима иза леђа (јер су се спреда наређали матичарка и званична фото-видео екипа) и ухватио све оне добре тренутке кад су окренути једно другом.

Али шта је од свега тога за објављивање? Договор о томе не би био могућ без дуготрајне преписке са младенцима (а узимам здраво за готово да имају преча посла ових дана), и зато само ово.

Сцена је завршница штогод сумануте јурњаве од кафане до паркинга по хладној и незгодној киши. Једна девојка је то претрчала боса, јер више није могла да издржи свеж жуљ на малом прсту, поштено зарађен током неколико сати ђускања у високим сандалама од провидне пластике. Било је чак и тренутака кад смо мислили да смо се погубили, јер одједном нема њих а они мисле да нема мене, а ја не знам која су њихова кола. Срећом, понео сам шешир, који је постао кишобран откако сам приметио да ми прокишњава фризура. И онда смо одједном у колима, и ја преузимам улогу водича (јер сам био оставио кола код хотела па знам пут; како сам се оданде вратио је прича за себе)… и наравно морам да шкљоцнем још који пут. Тешко је зауставити се након оволиког залета.

Хм, могао бих се навићи на ово.