Nota bene°: postoje razne vrste paljevina i neke od njih nemaju nikakve veze sa piromanijom. O takvoj paljevini je i ovde reč: neko se popalio na nešto.
Da bi ovaj posao svakodnevnog objavljivanja muzike mogao da ostane uživanje, a ne da se pretvori u kuluk, pribegavamo raznim marifetlucima. Asociramo se na nešto na stotinu načina, zavirujemo šta pominju naši drugari, setimo se nekoga ili nečega kad čujemo ili vidimo negde, ponekad se zapitamo i koga nismo odavno pominjali, a bio bi red…
Čeprkajući tako u jednom spontanom prolazu kroz taj naš spisak muzike za popodne, utvrdim nešto što nisam mogao samom sebi da poverujem.
Posle više od 2000 priloga, Talking Heads smo slušali samo dvaput. Kuku si ga nama. Daj da to ispravimo, rekoh i odmah otvorih Live Writer.
Čisto radi kurioziteta, evo beleške kako sam došao do današnjeg priloga. U objavi Brajana Rašića, legendarnog rock fotografa, Dorćolca koji žari i pali po Londonu, saznao sam da je danas rođendan soul legende: Al Green je rođen na današnji dan pre 72 godine. Uto Brajan pomenu neke najvažnije pesme velikog pevača, pa je tu naveo i “Take Me to the River“, u isti čas sam se prisetio koliko volim tu pesmu u izvedbi Talking Headsa, misao mi ostade na njima… I tako, mala tera veliku, što bi ono rekli igrači preferansa: uz jutarnju kafu sam malo šnjurao po Cevki dok nisam došao do sekvenci iz filma Stop Making Sense (1984)…
Ovaj trenutak u karijeri velike njujorške grupe je važan u mojoj vezi prema njoj. Elem, bez obzira na do tog časa već čestit i dug niz sjajnih pesama izrazito snažnog identiteta i bez obzira na autorski i izvođački kapacitet Davida Byrnea i ekipe, veći deo prve polovine osamdesetih sam proveo u nekom drugom filmu – recimo, sasvim dovoljno da, na zgražavanje današnjeg samog sebe, propustim da pohodim beogradski koncert Talking Heads juna 1982. Beše tu gomila raznih preokupacija, nekompatibilnih interesovanja… Punk i post punk, new wave i zvuk u kojem ima elektronike nisu mi bili po volji tih godina; tako je trajalo sve dok me Rusty jednog dana u jesen 1983. godine nije naterao da sa kasete izvađene iz njegovog ofucanog walkmana preslušam ceo album od OMD, ali to je neka druga priča…
Uglavnom, bilo je šta je bilo: kompletna scena ponikla u klubu CBGB je prošla mimo mene u tom periodu. Sad, jesam li prošao loše, ne znam, ali znam da ja jesam to nadoknadio kasnije, dok većina isključivih ljubitelja te muzike nikad nije saznala ko su Rory Gallagher, Joe Walsh i Tommy Bolin.
E, negde u vreme kad smo bili studenti, nastala je VHS euforija: ljudi koji su nazivali sebe ljubiteljima filma su se utrkivali ko će da iskoristi mrljaviju kopiju kopijine kopije snimka nekog popularnog filma ili koncerta, na slici koja izgleda kao da je voskom oslikana pa zaboravljena na peći i sa pozadinskim zvukom koji je nalik onom ispred glavne pošte u Beogradu. U svom tom cirkusu, koji je pomogao da VHS zamrzim iz dna duše već tada i zauvek, javi se drugar (telefonom na kućni broj – a kako bi drugačije) i kaže “imam koncert Talking Heads, original video, dođi večeras, okuplja se društvo”. Šta znači to “original” lupao sam glavu dok nisam ugledao urednu VHS kasetu kupljenu, ako se dobro sećam, u Nemačkoj. Nalepnica sa končićem zalepljena na kasetu, uredno odštampan omot u čvrstoj plastičnoj kutiji, čak knjižica na 16 stranica u kutiji. O jebote, znači može i tako!…
Slika čista, zvuk bez efekta izlizane kočnice na trolejbusu… Prazna pozorišna scena, izlazi David Byrne sa akustičnom gitarom i velikim kasetofonom, uključuje traku sa ritmičkom matricom, kreće u A mol, pravi onaj svoj tipični pokret glavom kao ćuran i počinje da peva svoju najbolju pesmu…
Do kraja gledanja tog filma/koncerta, postao sam fan grupe Talking Heads.
A šta je bilo posle… Eh, pa valja malo popraviti taj broj priloga o velikoj grupi, zar ne?…
__________
° Jebeš ti ovaj posao kad zbog navale idiokratije moraš da pišeš uvodne napomene na mestu posvećenom čitanju između redova. Šta ćeš, takva vremena su došla.