Ако је тачно да нема фотографа који није покушао да ухвати дим, још је тачније да је сваки бар једном покушао да ухвати маглу.
Магла је једна од оних појава које стварају утисак необичног, кад познати призори одједном не личе на себе, више не изгледају како смо навикли да их виђамо. Зато се и каже “изгубио се као гуске у магли“, дезоријентише то.
Проблем са фоткањем магле је у мери. Колико магле?
Јер, ако је магла релативно танка, добија се само нешто на дубини, предмети у даљини ће имати мањи контраст али ће изгледати скоро исто као и кад је само облачно. Ноћу може да испадне да се све види, само око светиљки има тог халоа.
Превише магле и свет се смањио, али се то онда на снимку не види, то зна само онај ко стоји тамо и зна шта би све требало да се види. Што може да делује надреално – као кад на реци нестане друга обала, или видиковац изгуби смисао. Зато фоткање по гушћој магли захтева да се бар нешто види, колико толико, тамо негде у дубини, да гледалац стекне осећај за простор и да лепо види како се ништа не види.
Те вечери смо изигравали приправнике за пензионере, тј била у кафани нека пензионерска журка (а умеју они то, баш се проводе) а ми смо упали некако по женској линији. Кафана је имала онај црни знак али је био договор да се унутра не пуши, осим код самог улаза. Некако нам је био ћеф да излазимо на пуш паузе, нарочито мени, због те магле. Те вечери сам наштрикао добру серију, нарочито у доласку (у повратку већ не, притисло пиво па се морало таксијем хитно).
Локација је мало чудна, јер ова пијаца је шћућурена између три улице, а са ове стране је… нит је улица нит није. Јер ово је у ствари пијачни паркинг, али су тезге ту премештене док се пијаца поново гради. Но, и у оном другом делу изгледа исто, ту је ред кућа које излазе на пијацу и немају нормалну улицу, него је тротоар по ободу пијаце истовремено њихов колски пролаз. Што, наравно, ствара хаос кад пијаца ради, доставне службе мора да се хватају за главу кад треба тамо нешто да испоруче.
И тако, магла се наместила на таман, видљивост педесетак метара, светла у позадини довољно јака да пробију, у ствари светла на изволте. Магла у ствари појачава светло, јер ту одједном сам ваздух има висок албедо, што зна свако ко шкљоцне блицем. Зато сам ово могао да шкљоцнем тако што сам паркирао фоткалицу на кров неких кола, што је мало незгодна техника. Јер, то је увек заобљено, равно је тек на средини. А одатле кад се фотка, доњи део снимка заузима сам кров, што се може сузбити тако да се приђе ивици и подметане прст испод објектива, али то онда изазива нешто мрдања. Шта сам ту радио, да ли сам подметнуо табакеру или прст, ко ће се тога сетити, ово је било још децембра 2015. Наравно, сачекао сам да ми улети неко светло од кола, и ту сам имао среће, неко се тамо паркирао, таман кад треба и где треба. Ноћне боје су опет на броју.
Опит са шегртовањем код пензионера нисмо понављали. Успео је из прве. А нико не гарантује да бисмо следећи пут могли опет да седимо тако далеко од музике.