Direktno sa igle

Te subote sam najzad došao do ploče za kojom sam dugo čeznuo: u Muzičkom magazinu, prodavnici instrumenata i nosača zvuka nasred Terazija u Beogradu, kupio sam 461 Ocean Boulevard (1974), album Erica Claptona o kojem sam do tada slušao mnogo priče, ali nisam čuo i sam album. Kući sam se vraćao sutradan popodne, u nedelju, autobusom u 17:00 za Kikindu. U krilu mi je čučalo sedam-osam ploča koje sam kupio tokom kratkog boravka kod rođaka, nestrpljiv da upravo 461 Ocean Boulevard stavim na gramofon čim dođem kući.

Negde pred Kikindom, moj saputnik, neki mršavi lik dosta stariji od mene, čuo je o čemu se šuška u prednjim redovima autobusa i tiho mi rekao: “Jesi li čuo? Izgleda da je umro Tito!”.

Na autobuskoj stanici, koja je u to vreme bila improvizovana na malom skveru ispred železničke stanice (nova velika stanica se upravo gradila), bilo je nekoliko milicionera koji su oštro gledali u sve putnike koji su izlazili iz autobusa. Kao da nije bilo zvuka u vazduhu. Do kuće, desetak minuta hoda, ni živu dušu nisam sreo. Ulazim u kuću, zatičem mamu i babu kako plaču ispred televizora, brat se skupio u neki ćošak i ne pravi nikakve pizdarije, kao inače. Otac nije bio kod kuće: bio je pozvan u malo preduzeće u kojem je tad bio direktor i, koliko se sećam, nije se vratio do jutra. Pozdravljam se i povlačim u svoju sobu.

Stavljam ploču na gramofon i puštam prvu numeru na A strani, “Motherless Children“. Moj svet je bio velik u tom času. Ona informacija da je najveći sin naših naroda i narodnosti otišao na Neko Bolje Mesto nije bogzna koliko dopirala do mene, mada nije tome razlog bio taj što za njega nije bilo boljeg mesta od onog koje je on sam sebi uredio za života. Moj saldo je tada bio daleko prostiji: voleo sam Tita koliko i svaki drugi pionir, mnogo i amorfno, ali Claptona sam voleo više i, da prostite, sasvim konkretno.

Baš u času kad je kretala numera “Steady Rollin’ Man“, negde na sredini B strane, na terasi, baš ispred prozora moje sobe, pojavio se neki lik koji kao da je sišao iz filma Veljka Bulajića – kožni mantil iz kojeg izranja četvrtasta glava, pogled ispod spojenih obrva crnji od uredno podšišane kose. U jednoj ruci mu beše nekakvo drveno držalje dugo dva metra, u drugoj nekakav smotuljak.

Izlazi mama, a udbaš se ne predstavlja i veli:

– Ovo je koplje za zastavu, a ovo zastava Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Stavite zastavu na pola koplja i okačite je na svoju kuću, u visini oluka. Neka osvane tako.

Krene bez pozdrava ka kapiji, ali se okrete polako posle dva koraka i reče mami:

– I recite tom malom da isključi muziku, da mu je ne bih ja isključivao.

I ode.

Mama ulazi u moju sobu, bela kao krpa, mada sam siguran da je tu bilo i malo zelenkaste boje:

– Isključi to, molim te.

Zar sad da isključujem?

Beše to neki krljavi Supraphon, nije imao nikakav izlaz za slušalice, koje uostalom nisam ni imao. Jedino što mi je bilo preostalo beše da utišam gramofon do kraja i nastavim da slušam vibracije na zvučnici.

461 Ocean Boulevard (1974)

E, tako sam prvi put u životu preslušao “Steady Rollin’ Man“. Direktno sa igle, braćo draga. Moji drugari znaju koliko volim tu pesmu Roberta Johnsona. A sad znaju i zašto me naročito dira izvedba sa meni i dan-danas omiljenog albuma Erica Claptona.

Ovaj prilog je objavljen u kategoriji Fonoteka i označen kao , , , , , , , , , , , , , , . Overite permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.