Две од пре: насумица 1972

Шта ми је важније, да ми се цела серија зове баш баш исто, или да наслов буде тачан? Ипак ово друго, па нек се и затури, нисам формалиста.

А опет, зашто две? Зато што су снимљене истом техником, коју сам већ једном био приказао (фотка више не може да се види, појео је минус), значи комбинацијом жи(в)чаног окидача и клупског блица у кадру, уз довољно дугу експозицију. И статив, исто клупски, јер потрајаће још две године док дођем до свог блица и скоро тридесет до статива.


Не дам линак на велике, ово је технички лоше, јер сам ту тек учио зашто температура развијача треба да буде 18-20 степени. Ово је било штогод хладније, негатив је испао танак. А има и других мана.

Негатив је, благо речено, прљав, јер још тада нисам сконтао да треба покупити капљице са глатке стране мекшим тоалет папиром. У ствари, те ране 1972. још није било таквог папира, него само онај што је настао на некој журци уз неку брљу, кад су се креснули рото и пак папир. За неупућене, рото папир је био онај за дневне новине, а пак за, наравно, паковање. Кад сам крајем 2012. пресликавао ово, нисам се усуђивао да много бришем негативе, јер ко зна колику бих штету направио, те честице којечега су се већ угнездиле у пластику и можда бих уместо тачкица имао огреботине.

Такође, нисам знао још гомилу трикова у Светлокомори, например оно са довлачењем тачке црне и тачке беле где треба. Отприлике примерено овоме, да као почетник у пресликавању обрађујем фотке које сам шкљоцнуо као почетник фотоаматер.

Техника тзв. путујућег блица се састоји у томе да се шкљоца произвољно дугачком експозицијом, по што већем мраку, фоткалица да се не помера, и онда неко у кадру (или изван али близу) опали блиц из неколико углова. Зато је клупски блиц био важан, јер му је требало само 4-5 секунди да се поново напуни. Тако сам добио да је ова лада осветљена слева, здесна и чак једном одозго.  Тамо где блиц осветли, експозиција (дакле излагање негатива светлу) траје хиљадинку секунде; оно што је осветљено околним светлом је вероватно добрих десетак секунди. Статив се вероватно нешто померао, па су прозори на трећем спрату добро размазани, па сам добио чудо невиђено, да је пола снимка стрешено а пола није. И ладин кров нешто не лежи где треба. То сам касније радио намерно, да предмет у кадру померам између окидања блица, па сам добијао свашта.

Друга фотка је једноставнија, само сам корачао у даљ од објектива и на свака две-три корака опаљивао блиц у тротоар. Наравно, силуета је тамна, сва три пута, што сам и намеравао. Није да сам знао тачно унапред како ће да испадне, имао сам само отпорилике идеју.

Толико о техници, него шта има на сликама. Па, зграде и ладе. Зграде су биле тек усељене претходне године, гараже још нису биле направљене, мислим да је онај кров што се види заправо остављен (вероватно је то била нечија шупа раније) да грађевинари тамо држе алат и шта треба за кување кафе. Насеље се зове 4. јули, а кад су осам година касније срушили и онај ред кућа што се види на другој фотци, сазидали су и остатак. Било је предлога да се то зове 5. јули, или да се оба зову 4. јули али пре и после подне… те тако остаде да се још увек не зове никако.

Видим на тој лади тзв. маску. То се баш доста трошило тих година, а служило је да преко зиме смањи доток ваздуха за хлађење, јер тадашња кола нису још имала ваљане термостате, па је некад требало и по пет и десет минута вожње да се мотор загреје, па онда још пет минута да се загреје и вода за грејање кабине – док грејање проради, већ сте напола стигли. И добрих петнаестак година после овог било је случајева да тај термостат заглави. Ако заглави у отвореном положају, траје јако дуго да се мотор загреје; ако заглави у затвореном, брзо прокува. Сваки приучени мајстор је знао да се то решава простим вађењем термостата. Тако су настајале те легенде о “јесте да је на крају имао вишка делова, ал’ је радило к’о сат”.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image