Вртећи свој екраноспаситељ, приметим да ми нема старих фотки. Оних баш старих. А, па да, кад сам га пребацивао да ради под линуксом, нисам прешао баш све
директоријефолдерефасцикле. Ајде, укључим и те старе. И, наравно, запне око за понешто.
Оно до 1971 не бих рачунао у објављиво, ту сам тек учио да држим фоткалицу у руци, развијам негативе итд. Али од 1971. кад смо основали клуб, ту сам већ био искуснији аматер, то би могло.
Те натрчим на ово, мај месец. Не сећам се овог. Видим где је, не знам кад је. Нисам био начисто ни да ли је шкљоц уопште мој, док нисам видео наредна два снимка – са такмичења тадашњих КМТ (непостојећих клубова младих техничара, јер се нису такмичили клубови него школске секције – фото, електро, бродомоделари и други). Изгледа да су такмичење отворили у згради Комитета, одакле сам ово штрикнуо кроз ролетне (металне, тада још нису измислили довољно добру пластику за то); потоњи снимци су из Хале спортова.
Снимак као снимак, доста добро за мој тадашњи узраст, неоштре траке су дошле таман где треба, иначе ништа нарочито. Данас ме више занима шта има на слици, и чега ћу се све сетити. Следи документарац.
Прво, квадрат доле, мала фонтана. Дакле споменик Жарку Зрењанину је још био у центру (200м лево). Шахт лево није добро затворен, и у три пива да је локалне производње.
Нека месна банка се рекламирала силуетом Водоторња. У ствари увек једна те иста банка, само се сваки пут другачије зове – да ли је тад била Банатска, касније утопљена у Војвођанску, која је завршила у власништву неке грчке банке, ал’ ни ту није крај, сад је мађарска. То са водоторњем је мало промашено, никад у то нису сипали воде, јер су тек пред крај градње поново урадили статички прорачун и сконтали да би терет од толико тона на тој висини напросто изврнуо, ко зна на коју стране.
Возни парк: чак два реноа 8 (мотор позади!), једна шкода 1000 МБ и једна 110, једна буба, две ладе различитих издања (једна још из времена док се то звало Жигули), пет тристаћа, три фиће, један фијат 850, једна мечка (вероватно службена, оно је ограда Општине, а лево је ДОЗ тј потоњи ЗОИЛ, десно су Синдикат и контрола мера), једна веспа, један мопед, један бицикл, једна дечија колица, и нешто пешака. Стојадина још није било, појавио се тек наредне године. Е, да, и тај Иемвеов комби, какав ме дочекао девет година касније, док сам радио у избаченом одељењу у Перлезу. Чудо технике на шасији и вешању од камионета за две тоне, дакле поскакује и истреса бубреге чим друм није баш баш раван.
Кабина, налик киоску, је необјашњива. Ни госпоја ни ја се не сећамо да је ту икад било неког унутра, а пролазили смо поред њега још неколико година, док га нису склонили. Једино објашњење је да је у њему била билетарница кино баште (види се улаз, сам летњи биоскоп је иза зграде), па је неком пало на ум да је постави напољу, од чега није било ништа.
За крај, погледати велику фотку и уочити рибу скроз десно. Ону млађу. Таквих минића је било од 1967 до 1973 (већ 1970. су модни диктатори измислили миди, али им нешто није полазило за руком да га наметну, све до 1974.), а примерак на фотци спада у категорију микроминића, што је Драгослав Андрић коју годину касније овековечио у свом Речнику жаргона под називом “допичњак”.
Такве су то године биле.