In memoriam: Jon Hiseman (1944-2018)

Jon Hiseman, vođa i bubnjar grupa Colosseum, Tempest i Colosseum II, da ne pominjemo mnoge druge koji izazivaju blagu jezu i strahopoštovanje, čovek koji je pomerio obrasce progresivne muzike tako što je spojio nespojivo i premostio ono što su pre njega svi tvrdili da se ne može premostiti, otišao je pre vremena na Neko Bolje Mesto, u ranim jutarnjim časovima 12. juna 2018. godine. Devet dana je nedostajalo da navrši 74 godine života. Do časa kada ga je kratka i žestoka bolest doslovno izbacila sa scene, jer turneja se tek zaletela, živeo je za muziku koju voli.

Danas ćete pročitati nekoliko reči u slavu velemajstora. Te reči su napisane na dve tastature: jedne u Kragujevcu i jedne u Kikindi, a napisala su ih dvojica prijatelja čije poštovanje prema muzičkom opusu Jona Hisemana traje već dugo i nepokolebljivo je.

Na muziku grupe Colosseum sam se navukao veoma rano. Razlog je prost – razlikovala se od svega ostalog što mi je prolazilo kroz ruke i uši, tako da je bila jedna od ključnih tokom mojih gimnazijskih dana. I odrastanja. A onda, negde u vreme upisa na fakultet, posrećilo mi se. Gledao sam na koncertu Jona Hisemana i njegovu bandu.

Jon HisemanNije to bio originalni Colosseum. Ovaj se zvao Colosseum II, no to ne menja stvari. Kakva god bila postava koja se vrtela oko Hisemana, uvek je to bio praznik za uši.

Negde oko polovine nastupa usledila je njegova solaža. Upalili su se reflektori koji su bili iza bubnjarskog seta, a Hisemanova senka se ocrtavala po plafonu hale. Moglo je lepo da se vidi kako se razmahao, no ono što su moje oči videle i ono što su uši čule nikako nije moglo da se sinhronizuje. Takvu tehniku sviranja bubnjeva sam video samo tada i nikada više. Mada sam imao prilike da gledam neke od najboljih bubnjara na svetu.

Hiseman je voleo da komunicira sa publikom i novinarima. Uvek je bio otvoren, a na netu se može pronaći dosta zanimljivog materijala (moja preporuka je dokumentarac koji je snimila nemačka televizija) iz koga se jasno može videti koliko je bio brilijantan muzičar i stamen kao čovek. A ovo poslednje mu je dosta zagorčavalo život – uvek je bio na ivici egzistencije jer nije bio spreman na kompromise. A to je podrazumevalo izbegavanje poslovnih šema sa industrijom. Njegovo muzičko nasleđe posedovao je on sam što je, čini mi se, jedinstven slučaj.

Mogao bih u nedogled da prepričavam anegdote iz Hisemanovog života, no bolje je da izvučem nekoliko njegovih karakterističnih misli.

O muzici:

Muzika je osećaj. To sam rano otkrio – kada sviram, to sam ja i ne mogu da budem niko drugi. Nema svrhe pokušavati da se neko imitira.

O saradnicima:

Bije me glas da sam isključiv. Ali, ako mi Clem Clempson, dok miksujemo nešto, kaže da to na čemu radimo ne zvuči najbolje, ja ga poslušam. On ima odlične uši. Tako radim sa svakim.

Jon Hiseman

O članovima Colosseuma:

Mi smo porodica, tako da možemo da kažemo šta god hoćemo jedni drugima. Neki su davno otišli svojim putem, ali im ja redovno šaljem novac od tantijema. I kada se povremeno čujemo, pričamo kao da se nikada nismo ni rastajali.

O radu u studiju:

Ne možeš ništa učiniti ako muzičari nisu u stanju da sprovedu tvoje ideje na prirodan način. To je tajna svakog dobrog producenta. I vođe grupe. Sve ostalo je mučenje.

Savet mladim bubnjarima:

Ako želiš da budeš dobar bubnjar, prvo nauči da sviraš klavir.

Muzička filozofija:

Don’t play the drums, play the band. If you play the band, the drums will play themselves.

Počivaj u miru, maestro. Znam barem dvojicu kojima ćeš mnogo nedostajati.

Jon Hiseman

– * –

Sledeće redove piše taj drugi: Grba ovde.

Stvar koju verovatno već znate je da smo se Zoća Peacock i ja veoma zbližili preko muzike, koja je ovih preko 25 godina i dalje lajtmotiv naših kontakata. Ono što pak ne znate: Jon Hiseman je odigrao jednu od krucijalnih uloga u tom druženju.

Beše vreme kad je to naše druženje postalo ozbiljno, pa je počela i ozbiljna razmena muzike. Ili bi bilo bolje da kažem ovako: Zoća je obezbeđivao muziku meni, a beše to tako što se muzika presnimavala sa vinila na audio kasete (ako ne razumete šta to znači, nemojte ni da pokušavate, vama to nije važno). U jednom od mnogobrojnih i dugih razgovora na tu temu, požalio sam se svom prijatelju da imam silnih problema da kompletiram mozaik muzike koju najviše volim, a to je progresivni rock koji se svirao na Ostrvu od 1967. godine do kraja sedamdesetih. Nisam imao nikog ko je mogao da me uputi ranije, pa sam dugo lutao; a prevrćući Zoćinu vinilnu fonoteku, bilo mi je jasno da se tu nalaze mnogi odgovori na moja nemušto postavljena pitanja.

– Lakše je nego što misliš – reče Zoća – jer svega nekolicina je to započela. Kreni da pratiš šta su radili ti ljudi i onda preko imena saradnika prati muziku koja se tu dalje dešavala. Ono beše, ti voliš Colosseum? Pa eto: isprati kompletan svirački opus Jona Hisemana i istraži te tačke… Da, i pre Colosseuma. I posle Colosseuma II. Tu ćeš, recimo, pronaći vezu sa drugim muzičarem kojeg jako voliš.

I izvadi jedan vinil, turi ga na svoj Thorens i tutnu mi omot u ruke.

U času kad je Zoća izveo taj performans, a dan-danas sam uveren da ga je brižljivo spremio da bi video kojom glasnoćom će brada da mi tresne o pod (pa, čulo se), ja sam za projekat Variations (1978) Andrewa Lloyda Webbera znao samo po priči, nisam slušao album, a pogotovo nisam znao ko to svira na njemu. Ali ako je ikako mogla da postoji jača ilustracija Zoćine teze da treba istražiti veze i vezice između autora, producenata, izvođača, prilika koje su nastale i dovodile do raznih rezultata, ja zaista ne znam kakva bi to ilustracija mogla da bude.

Jon Hiseman

Iz te malecke epizode je ostala pouka koju ne samo da sam zauvek zapamtio, nego je do danas prerasla u dominantni vid mog angažovanja kada istražujem bilo koju muziku koju volim. Kad mi se dopada nešto što čujem, ja prosto moram da saznam faktografiju koja to okružuje, a onda na osnovu toga gledam da dobacim barem do prvog kruga saradnika. Koliko sam toga saznao na taj način – i, pogotovo, koliko sam odlične muzike čuo o kojoj sam saznao isključivo čeprkajući po faktima – ne bih više znao ni otprilike da procenim. A govorim o dvadeset pet godina intenzivne prakse, o stotinama imena, o hiljadama muzičkih jedinica.

No, baš u kontekstu te prakse, ja vrlo dobro znam da o muzici Jona Hisemana danas više ne znam nego što znam; to je, izgleda, stara boljka svakog čestitog saznanja. Samo primera radi: neposredno posle rasturanja muzički fenomenalne ali komercijalno neuspešne grupe Tempest, Hiseman se pridružio osnivanju čudnog projekta United Jazz + Rock Ensemble, koji je najpre sastavljen oko neke benaste emisije na nekoj nemačkoj lokalnoj televiziji. Projekat je iz jednokratnog izrastao u ozbiljnu priču; tokom 27 godina rada u grupi koja je doslovno svim članovima bila “paralelno angažovanje”, snimljeno je 14 albuma. Vrag da me odnese, do danas nisam čuo nijedan! A u onoj zoni koju sam nazvao “prvi derivat” se nalazi i grupa Paraphernalia, koju vodi Barbara Thompson, Hisemanova supruga, sjajni instrumentalista na flautama, klarinetima i saksofonima (množina nije slučajna). Učešće Jona Hisemana u radu te grupe je višestruko (bubnjar, izvršni producent, izdavač), počev od činjenice da je grupa snimala u tonskom studiju u kući Hisemanovih, a izdavač je Temple Music, nezavisna produkcija koja je takođe u vlasništvu porodice i zahvaljujući kojoj je Jon Hiseman uspeo da preuzme i sačuva vlasništvo nad svom svojom muzikom… E, pa ni od te grupe nisam čuo nijedan album. Mislim, svaka čast Cevki, ali ja to drugačije volim…

Poslednja inkarnacija

Sve u svemu, meni predstoje još godine istraživanja koja sam započeo u sad već davnim razgovorima sa svojim prijateljem, a da pritom čak i ne istupim iz osnovne teze: prati svu muziku u kojoj je radio Jon Hiseman. Ne moram da vam objašnjavam da mi taj poduhvat neće teško pasti.

Nego… Ono što ste prvo slušali danas je Colosseum iz vremena kad sam se ja sreo sa njima (o čemu možete pročitati i što možete ceo dan slušati ovde). Red je da uzvratim Zoći: ovo je Colosseum II iz vremena kad ih je on gledao u Beogradu.

Ako niste do sada slušali Colosseum II, verovatno ste se upravo zapitali “da li je ovo izvor iz kojeg je rani Leb i sol prekopirao svoj zvuk”. Ja ću vam samo skrenuti pažnju na to da je Jon Hiseman bio genije jedne vrste, a da je Garo Tavitjan genije druge vrste, mada su obojica odavno naučili kako se svira ceo bend. Ako je zvuk i nalik, ne zaboravite da je tih godina tehnika ipak bila više ograničena, pa se često dešavalo da različiti bendovi zvuče slično; paradigma muzike koju su svirali Colosseum II i Leb i sol ipak nije ista, koliko god se njihova muzika mogla opisivati istim frazama.

Poslušajte bilo šta od muzike Hisemanovih bendova i obratite pažnju na to kako čovek svira bubnjeve, bez obzira na muzički oblik: to je vrlo karakterističan stil čiji koren leži u jednoj anegdoti. Nije bilo para za bubnjarsku garnituru, a Hisemanov otac je bio posvećen ispunjenju svake kreativne želje svog sina, pa je na želju dečaka da svira bubnjeve odgovorio tako što mu je metodom “uradi sam” napravio garnituru od nekakvih kanti i kartonskih cevi. Iako je kuća u kojoj su živeli bila na kraju slepe ulice i malo zavučena, majka se ipak brinula da će Jon možda smetati komšijama, pa je napravila prigušivače od platna koje je poređala preko improvizovanih membrana. Posledica toga je bila da je palica nakon udarca ostajala na površini platna umesto da se odbije, što je nužna mehanička kretnja koju bubnjari koriste u svakoj tehnici sviranja, kako bi štedeli snagu i postigli brzinu. Umesto toga, Jon je svaki put morao da odigne palicu sa membrane i ponovo udari, što je tehnički nepravilan i nelogičan način da se sviraju bubnjevi.

Po sopstvenim rečima, Hisemanu su trebale godine da zaboravi pogrešno naučeno “prvo znanje” samoukog mlataranja po improvizovanoj garnituri u podrumu. To mu je očigledno uspelo, ali neka beleška na nivou memorije mišića je ostala zauvek i zbog toga je njegovo sviranje bilo neverovatno energično čak i kada je svirao minimalnom glasnoćom. Taj stil se vremenom razvio u posebnost, a to je tokom više od šest decenija neprekidnog sviranja preraslo u muzički identitet čoveka koji je do kraja razumeo svoju misiju u muzici.

Playing the BandAko vas ličnost u čiji pomen smo Zoća i ja danas pisali interesuje, uputiću vas na još dve reference. Prvo je dvodelni video-intervju za jedan bubnjarski portal (ovde i ovde), gde Jon Hiseman priča neke veoma zanimljive stvari. Nije predugo, preporučujem vam da pogledate i poslušate odmah, nadam se da dovoljno vladate engleskim jezikom da možete da ispratite. Drugo je knjiga koju smo i Zoća i ja pročitali: Playing the Band (vidim, skupa k’o đavo; Kindle verzija je jeftina). Nabavili smo je, svojevremeno, zahvaljujući prijatelju koji je održao datu reč, pa ju je lično doneo iz Engleske u času kad novog izdanja nije bilo u prodaji, a polovne knjige se nisu isporučivale u Srbiju (što je danas, srećom, prevaziđen problem). Mi tu knjigu ljubomorno čuvamo, što znači da je nećete dobiti na zajam, ali vam svakako želimo da je nekako pročitate.

Dakako, postoji i treća referenca, ona velika i trajna: ispratite svu muziku u čijem radu je učestvovao Jon Hiseman, ama još od Graham Bond Organization 1966. pa do JCM 2018. Ta muzika je vredna vašeg vremena i vaše pažnje.

Ta muzika će imati moje vreme i moju pažnju dok sam živ.

Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.

In memoriam: Jon Hiseman 1944-2018

Jon Hiseman
(1944–2018)

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image