Muke po identitetu

Sike je moj rođak koji je pre pola života, zahvaljujući jednom vanrednom talentu kojim je raspolagao i dobro ga koristio, otišao u svet trbuhom za kruhom. Danas živi taman dovoljno daleko da bi se to moglo nazvati drugom planetom, a opet dovoljno blizu da kad mu padne klapna, samo sedne u kola i sjuri se u rodni kraj; to je formula na kojoj mu malčice čak i zavidim. Iz nekih samo njemu znanih razloga, Sike veruje u moj muzički ukus i ponekad me pita za mišljenje o nekome ili nečemu. Znajući da se on tim pitanjima ne razbacuje, a da moj stav ima uticaj na njegovo mišljenje, potrudim se da ne zloupotrebim to poverenje i pružim mu iskren i temeljit odgovor.

Jutros me na fejZbuku dočekala poruka od Siketa: “Ajde molim te, reci mi tvoje mišljenje o grupi Greta Van Fleet, ali onako kao što ti znaš, klinci su.”

Teško žabu u vodu naterati.

Auh, brate.

Prva referenca koju je Sike imao o toj grupi, a tako sam počeo i ja da ih istražujem, beše odgovor koji je Robert Plant dao na pitanje o omiljenim mladim bendovima u jednom intervjuu. Pomenuo je mladi bend iz Detroita i rekao “Oni su Led Zeppelin I!… Pevač je pozajmio glas od nekoga koga poznajem veoma dobro…”

Opa! Daj da čujemo…

Dvadesetak minuta kasnije, sve mi je bilo jasno. Ovo je tipičan slučaj gde izrazito talentovani dečaci prevazilaze odnos prema svojim uzorima do mere gubitka kreativnog identiteta. Kada neko za uzor ima Led Zeppelin, to je dobra putanja, jer iako je ta muzika derivat bluesa, format u koji je to bilo upakovano te 1968. godine beše nešto suštinski novo i originalno; najveća pouka koju je Zeppelin ostavio u nasleđe mlađima jeste da treba imati hrabrosti, znanja, dosta upornosti i malo sreće da bi se dostigao neki sopstveni izraz, neko sopstveno lice po kojem će vas svako nedvosmisleno prepoznavati. Postoje danas veliki bendovi koji su tom putanjom išli, a taj pravac im pomogao da budu brže prepoznati; stalno se setim grupe The Black Crowes, koje je čak i Page pohodio na sceni, ne bez razloga.

Međutim, ovde imamo slučaj kloniranja pojedinačnih tehnika četvorice članova najvećeg rock’n’roll benda u istoriji. Pevač zaista zastrašujuće podseća na Planta – peva fantastično, ali to fraziranje i taj howling stil, pa to je jedinstveno Plantovo obeležje iz tog vremena. Gitarista se čak hvali okolo kako je godinu dana života sprcao studirajući kako je Jimmy Page svirao blues fraze. Basista (koji, o jebote, svira i klavijature) koristi volšebno istu boju tona bas gitare koju je John Paul Jones dominantno koristio tokom celog staža Zeppelina. A bubnjar je otvoreni imitator Johna Bonhama, pogotovo ga otkrivaju oni interludijumi na živim svirkama kada krene da divlja po timpanima flagrantno izbegavajući činele; pa to je bio zaštitni znak Bonzovog stila, po tome smo ga najpre prepoznavali.

Sam Kiszka, basista grupe, veli da svi u bendu imaju različite muzičke preference koje čak obuhvataju jazz, folk, pa čak i world music – ali se dešava to da ishod zajedničke svirke ispadne baš takav kakav je. Ja pak verujem da laže kao pas: ovakav zvuk ne može da bude slučajan.

From the Fires (2017)

Da se razumemo jednu stvar: meni se ti momci dopadaju. Prepoznajem njihovu dimenziju autorskog izraza: tu ima šta da se čuje. No, oni zasad nisu ništa uradili da trasiraju sopstveni kolosek zvuka. Od proširenog EP izdanja Form the Fire (2017) pa do hit-nastupa na ovogodišnjem Coachella Valley Music and Arts festivalu, dominantni atribut kojim nas Greta Van Fleet zasipa, izvesno koristeći trenutak u kojem je to sad glavna atrakcija, jeste neumitno poređenje sa grupom Led Zeppelin.

A ako se to ne promeni što pre, može da ima samo jedan ishod, i to loš.

Ako se već sad ne izvuku iz tog spina – a stvar je primamljiva, jer se u ovom času dobro prodaje – grupa će polako i neumitno biti gurnuta u nišu one trick pony, u kojoj će moći da funkcioniše prodajući istu maglu i sumaglicu po lokalnim cannoball vašarima srednjeg Zapada još pedeset godina (po toj formuli je preživeo čak i Bajaga), ali svetska scena će je brzo zaboraviti.

Prošle godine je singl proširen na EP sa četiri numere, onda je taj EP proširen na ovaj zamalo-album, sad traje ista vrteška koja je prošle godine vinula bend u stratosferu posle pet godina bivstvovanja u lokalnim okvirima, a sad sledi izlazak na crtu velikom iskušenju. Hoće li drugi album predstavljati buđenje, potvrdu identiteta vrednog pažnje i najavu duge i plodne karijere koju će trojica braće Kiszka i njihov bubnjar provoditi sledećih nekoliko decenija? Ili će ova potencijalno sjajna priča završiti na smetlištu diskografske industrije kao jubilarna milionita imitacija koja se, po običaju, potrošila za dve godine? Presudiće sledeća diskografska jedinica i ono što usledi za njom.

Ovaj prilog je objavljen u kategoriji Fonoteka i označen kao , , , , , , , , . Overite permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.