Клупски је лебац са сто кора, ал’ кад већ мораш да идеш којекуд, онда бар и доспеш где иначе не би. Кад бих ја крочио у зграду Комитета, ајте молим вас. (одговор: годину-две касније, кад је директор гимназије почео да организује приредбе тамо… приде, коњу заборавни, прва насумица ти је одатле)
Овог пута, била је нека приредба за војску. Наступали су разни, чак и Бранка Веселиновић (ево је у стотој години живота, свака част). За такве прилике би обично скрпили некакав бенд од расположивих чланова локалних група, но ово… не знам који су ови.
Иако сам знао, макар из (до)виђења, скоро све овдашње рокере, са ове фотке не знам никог. А није да се нису трудили.
Саксофониста и можда још неко су ваљда претекли из састава “Тихуана 7“, који је деценију раније харао по крају, свирајући углавном репертоар Херба Алперта. На сцени се затекла и хармоника јер, хм, публику је чинио локални гарнизон, све је било попуњено момцима у сивомаслинастом. Дакле, пре ових су наступали неки са народном (или народњачком, ко ће се тога сетити, ал’ вероватно да, на оне две фотке имају певаљку, у хаљини до земље).
У позадини, наравно Титова биста, ово је сала Комитета. Црвене завесе су биле склоњене, то се навлачило само за седнице, оне свечаније и важније. Парола изнад бине није било. Бела позадина је била намењена пројекцијама, које никад нисам видео; овде се некакав биоскоп уселио тек деведесетих, кад су се остали позатварали, а и тај је радио са прекидима. Ваљда опет ради.
Била је после и седница, али у некој мањој сали, онако скроз у дрвету по зидовима, где препознајем пар ликова из Народне технике, и видим додељују се некакве дипломе. Додела тих диплома је, ваљда, била највидљивија делатност те установе, мада, руку на срце, добијали су их људи који су заиста радили на том ширењу техничке културе. Ко зна да ли бих се ја тако рано дохватио фоткалице да није било њих, и фото секција по школама, и клуба.
Него, то са рокерима који наступају у Комитету… То се напросто није дало избећи, то је био део друштвеног договора, ви нам увеличавајте манифестације а заузврат имате редовне термине пред свом могућом публиком која се скупи у Дому. А и бунт се није исказивао против система, него у некој борби за извесне слободе унутар њега. На шта је то личило? То би могли да испричају управници домова омладине диљем СФРЈ, који су тих година муку мучили да, с једне стране, обезбеде квалитетну и редовну свирку за игранке а, са друге, да музиканти или публика не падну превише у севдах и не направе неку пиздарију, због које би неко ишао на рибање у комитет, а неки млади новинар добио да пише о “немилим појавама”. Клупске, тј кафанске, свирке није било, није било рокерских кафана, морало се у Дом. Где се догађало свашта, у ствари, само је било битно да се не стигне у новине…