Те године сам стварно стизао свуда са фоткалицом. Чак сам постао незванични званични фотограф дома омладине, и с јесени исфоткао целу серију концерата. Од свирке Корни групе у октобру сам већ нешто качио, а ово је, ако се добро сећам, било почетком децембра.
Наступала су четири словеначка бенда. Бумеранг, Срце, Томаж Домицељ (да, и та фотка је са ове вечери) а за четврти се не сећам како се звао. Бумеранг… не сећам се шта су свирали, било је ваљда жестоко, имали су јаче озвучење него што је јорган сала могла да прими, што се само донекле испотирало са оноликом биомасом у публици. Имам и данас њихових снимака на плејлисти, звуче бледуњаво, ваљда је то из неког периода кад су тражили ауторски израз, па им се није посрећило.
Него, Срце… е, то је било жестоко. На овој фотци се толико и не види ко је ко, изабрао сам је само зато што најбоље дочарава штимунг. Јер Срце је било прототип оног што ће касније да се изроди прво у Југословенску рок селекцију, а потом у Септембер. Да, свирали су и Гвендолину, свој једини сингл.
Лик који канда проверава да ли је сталак за микрофон угазио у нешто је Јанез Бончина, који је већ тада имао добру каријеру за собом. Лик који скаче изнад конги је Брацо Доблекар. У левом крају се види рука Чарлија Новака.
Е тај гитариста. Онижи, плећат, зрикав. Са вишком времена док остали наступају, нашао је флипер салу, која баш и није била нека сала, више као проширени ходник који је спајао велику салу, веце, мали ходник са канцеларијама и терасу. Према причи другара који су играли против њега, разбио их је.
Да ли је публике било нешто мање, или се мање пушило, или сам успео да ухватим боље место за фоткање (канда сам нашао на шта да се попнем, види угао, ово није одоздо а није ни нека даљина) – шта је да је, овде сам много мање имао да се патим са скидањем дима са снимка. Више сам се сад напатио бирајући снимак који би најбоље дочарао атмосферу, јер тамо где су најбоље фаце, тамо ми се при пресликавању изгубила оштрина или је остатак снимка полупразан. Зато боље овако:
