Мука с речима: х

Стари виц о преговорима између рибе и студента машинца гласи:
– па, колики ти је?
– шездесет
– чега шездесет?
– подразумева се да је милиметара
– ха!
– не ха, него фи

У том вицу слово х бар има почасно место, јер неће га схватити ко не зна да се њим обележава висина. У остатку усменог и писменог саобраћаја не проводи се баш најбоље.

Код овог слова није питање како се чита, него прво да ли алфабет уопште треба да га има, па ако претегне на треба, да ли ће да се чита, па ако претегне на “да се чита”, тек онда на како. Код толиких ако-можда-ваљда, неко кукавније слово би већ нестало из алфабет(ов)а, али х се не да.

Чак и код нас, где се чита(ло) онако како се пише, било је двојбе треба ли нам х или не, па је Вук преломио да није ерцеговачко наречје најчистије, него херцеговачко (јер ерцеговски домороци говоре х), и то му би то. Ал’ зато постоји презиме Ерцеговац, и гомила други’ речи у варијантама са и без х. Ал’ бар знамо да се чита кад је написано, ту бар дилеме нема.

Пошто данас не можеш да се исплазиш позабавиш језиком а да не угазиш у енглески, да кренемо, што се читања тиче, од њега. Тамо је правило једно и јасно: х има да се чита као [h], [x], [ħ], [0̸], [ɦ], [ɥ], [ʜ], [ʔ], [◌ʰ] или [ç], а зове се /h/ с тим што и то име негде изговарају ејч, негде ајч, а оно почетно х у имену се негде чује негде јок. То приписујем строгој верности начелу “шта ће нам правила кад имамо спискове”. У другим језицима се зове ха, аче, аш…

Код Италијана је јасно: пише се ал’ се не изговара – пре свега у разним облицима ho, ha (од глагола имати), или је већ нестало – име Ханибал се пише као Anibale, Хектор је постао Ettore и слично. У француском се ни не пише за такве ситнице – тамо “а” исто значи “има”, ал’ зато се пише другде – Ерио је Heriot, л’Опитал је l’Hospital. Румунски је ту мало чудан, јер колико год да личи на француски, ипак х изговара увек као [h], [ç], [x] или [χ].

Код већине других се, вала, изговара – у свим средње- и источно-европским језицима за које знам има да се чита и готово. Са изузетком холандског, где не да се х изговара, него се изговара међукрајнично, што је отприлике најближе нашем хрх, кад би могло да се сведе на дужину једног сугласника (што њима одлично полази за ру… језиком).

Тако је то, кад х стоји на почетку речи или између самогласника.На крају речи, иза самогласника, некад се пише некад не (па постоје и Сара и Сарах, ал’ не постоји Америках) а читамо га само ми. Тј читах га прошлих пута кад га налазих.

Кад се нађе иза сугласника, почиње секс. Шта се ту рађа? Настају комбинације типа ch, sh, sch, tsch, tzsch, kh, dh, ph, rh и још понека.

Комбинација ch се у енглеском изговара као ч или к, осим у француским и немачким речима где буде ш. Истина, у немачком се то изговара опет као х, али у крајевима ближим Низоземској то је скоро на пола пута до ш, а сви курсеви немачког за англофиле, које сам уопште нашао, држе се баш тог изговора, тако да ш. Као х се изговара и у чешком, пољском, словачком и оба лужичка српска. У румунском и италијанском се изговара као к, у холандском опет као хрх, у француском као ш, у шпанском као ч, док се са мађарским баш и не зна, јер је ч у старим презименима, али ако се нађе на граници спојених речи (нпр. глагол који се завршава на ц и суфикс хат/хет) има да се чита као цх.

Надаље се sch чита као ш у већини набројаних језика, осим у холандском, где је схрх – дакле није Шевенинген него Схејфенинхен (где сам замастио да му дам на јачини), није Шипхол него Схипхол.

Sh је по правилу ш, осим тамо где се чита као сх (словенски језици, холандски). У мађарском шх осим где је заражен хунглеским. Енглески, наравно, мора да има изузетак: реч threshold где се чита шх (питала наша ћерка своју професорку енглеског зашто се изговара то х кад је потрошено на ш, није схватила питање).

Тsch, tzsch се свуда читају као ч (чак и у француском, који ионако не уме краће да напише ч), уз изузетак руског читања тога, где је Фридрих испао Ницше, ко ће знати зашто.

Lh, nh се у португалском и окцитанском користе као знак за дуго л и н; у шпанском пак lh јако личи на љ.

Зашто се грчке речи транскрибују са ph у језицима који имају ф? Ко зна, можда су то тада и била два гласа. Говорници језика ближих индоевропским коренима наводно разликују надахнуто и ненадахнуто п (ослушните комшије Роме, умеју и они). Слично постоји и нека разлика између д и дх. Остаје још јадно кх, које је класичан пример за “нисмо тако мислили, сад шта је ту је”. Измислили су га углавном Руси, а подоста га користе и Арапи, за енглеску транскрипцију својих имена у којима х напросто мора да се прочита. Дакле да би напросто били сигурни да ће Хабаровск и Халид да се прочитају тако а не као Абаровск и Алид, додају то к као подсетник да х треба да се чује, па буде Khabarovsk, Khalid. Онда ови што су одрасли у енглеском напросто одигноришу то х јер не знају шта би с њим, и прочитају Кабаровск, Калид. Не питајте их за Чехова, знају да се онај лик из Старог дрека звао Чеков. Наравно, има изузетака – сложенице типа Линкхорн.

Е, тако се то чита. Како се пише? Како коме треба. Ако хоћете да се прочита као х, просто напишете h (према списку горе), g (било кад у холандском, испред е, и у шпанском), j (било где у шпанском), ch (види горе). Посебна посластица је украјински, где се свако г чита као х (“в јухославском хороде Бухојно…”). Зато их Руси зову Хохолима, што се можда пише Гогољ а можда то и нема везе.

И на крају, не споменусмо енгрпски, који би час овако час онако, па се јадно х углавном чита само кад се чита и у правим језицима, или служи за којекакве ишитрене комбинације (да се, као, сх чита као ш), које је тешко шватити, па их шодно томе примењујем без размишљања, или никако.

4 komentara na temu “Мука с речима: х”

  1. Razočarava me tvoja nonšalantnost prema španskom imenu Jorge.

    I nemoj sad da tu moram da demonstriram kako se to čita. Znaš ti to vrlo dobro 🙂

    1. Пише и то, између редова. Читај поново.

  2. A ono kad frajer ribi kaže “Želeo bih da te poHvalim!”… da li misli između redova ili između nečeg drugog?

Komentari su onemogućeni.