Bog pesmičuljaka se vratio

I saw you flash a smile, that seemed to me to say
You wanted so much more than casual conversation
I swear I gotta look before you turn away
Now I don’t see the point resisting your temptation

Možda je postojao period kad mi je ona Paulova strana u Bitlsima više godila nego Johnova, mada mislim da je na tu stranu prevagnulo ono što su obojica činili nakon raspada najveće grupe u istoriji popularne muzike. Oni Lennonovi zvučni eksperimenti mi nikad nisu prijali. Pritom ne mislim samo na ono užasno mijaukanje gospođe Ono, već pre svega na otuđenu amerikanizovanu produkciju koju nisam mogao da podnesem spram zvuka u okviru kojeg i danas poštujem Lennonovu muziku. I na stranu suština te muzike.

Za to vreme, bez obzira na izbor mnogo lakših tema, Macca je izdržao samo još petnaestak godina u vrhunskom tonusu za pisanje i izvođenje muzike. Onda se, s oproštenjem, sveo na prodaju minulog rada, da ne kažem nešto gore.

No, izgleda da se vratio i to je zanimljiva vest.

Na pomolu je album koji je najavljen najboljim pesmičuljkom koji je Macca objavio u poslednjih tridesetak godina.

Da me ne razumete pogrešno: nikad ja nisam prestao da volim to što Paul McCartney radi, ali pošteno je da priznamo da sam ja tu naklonost ponekad paušalno trošio i na potpuno bezvrednu muziku, koje je vremenom procentualno bilo sve više. I opet, da ne budem krivo shvaćen: Paul McCartney je čovek koji nikome na ovoj planeti ne duguje nikakvo objašnjenje za to što radi. Prvi milijarder u istoriji popularne muzike je odlučio da ne odustaje od produkcije, može biti da ga to drži u životnom tonusu, ali to je proizvelo malo previše smeća spram reputacije koju taj čovek nosi ispod svog imena.

Before you grab your coat, I’ll try to be discrete
You know we can’t be seen exchanging information

Još negde devedesetih, kada se moje slušanje McCartneyeve muzike svelo na informativna preslušavanja novih albuma posle kojih ne bi usledila želja za ponovnim slušanjem, primetio sam da se ritam dobro-loše sprovodio od jednog do drugog albuma, naizmenično, i to mi je bilo pomalo tužno. Onda par poslednjih albuma, možda od onog crooner sranja tuđih pesama Kisses on the Bottom (2012) praćenog nekom tehnoidnom muzičkom zavrzlamom po imenu New (2013), koja makar sadrži autorsku muziku, prestao sam uopšte da pratim čime se Macca bavi. Pa ne moram ja sve da znam, makar se zvalo i “folktronica”, šta god to beše…

Posle toga, on bi na mene naišao češće nego ja na njega, da se tako izrazim. Jedino moje proaktivno slušanje njegove muzike se svelo na povremeno ritualno preslušavanje B strane albuma Abbey Road (1969), koju inače smatram jednim od najboljih trenutaka u muzici uopšte, i to je bilo to.

Macca

A onda se ispostavilo da Macca ništa pametno nije ni radio poslednjih pet godina. Hvala ti, Svevišnji, opametio se čovek, pomislio sam dok nisam najzad pročitao čime se bavio… Ali makar nije to objavljivao pod svojim imenom.

A onda, pre možda par nedelja, začujem ovu današnju pesmu i potpuno se oduševim kad sam ukapirao da je to pilot-numera sa nastupajućeg albuma po imenu Egypt Station, koji treba da izađe početkom septembra 2018. kao sedamnaesti autorski solo album Paula McCartneyja.

Ne znam kako se vama čini, ali ja bih rekao da Macca nije snimio ovako dobar pesmičuljak još od “My Brave Face“, a to beše 1989. (album Flowers in the Dirt). Skoro trideset godina, jebote.

Kad kažem “pesmičuljak”, napominjem da taj termin zaista koristim u nameri da naglasim lake note, ali da pritom nemam nameru da vređam. Naime, apsolutno sam siguran da je pisanje takvih pesama za red veličine teže nego pisanje komplikovane muzike, mislim pritom na većinu intelektualnih pizdarija kojima sam i ja prilično sklon. Za tako nešto nije dovoljno ni da si talentovan više od drugih niti da si zanatski potkovan kao da te je George Martin učio kako se to pakuje. Potrebno je nešto daleko preko toga, nešto što nema ime i obično se opisuje kao komadić magije pretočen u umetničko delo.

Egypt Station (2018)

Macca je čovek koji je to neimenovano svojstvo stvaranja svojevremeno imao u tolikoj meri da je prelivalo. Ako mi ne verujete, samo pokušajte da prebrojite njegove hitove bez guglanja… On je napisao više pesmičuljaka večite vrednosti nego bilo ko drugi u poslednjih pedeset godina. Radio je to najbolje na svetu i zato to što je milijarder nema nikakvu senku. A ako se više i nismo nadali da će iz njegove autorske kuhinje izaći išta više vredno zviždukanja dok se tuširate ili vozite bicikl, to se ipak desilo. Pesma “Come On to Me” je vredna pažnje; predlažem da joj dopustite da vam se useli kao ušni crv, zaslužuje toliko.

I saw you flash a smile, that seemed to me to say
You wanted so much more than casual conversation

– * –

Nego, videste li Cordenov Carpool Karaoke sa Paulom McCartneyjem? Zabavan i inteligentan način da provedete dvadesetak minuta. Preporučujem.

Ovaj prilog je objavljen u kategoriji Fonoteka i označen kao , , , . Overite permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.