Doviđenja Sent Luisu. Zbogom mediokritetima.

Kako to obično biva, drugi album grupe je onaj na kojem se lome koplja. Tek tada svi odlučuju da li je bend ono pravo ili je bio samo one trick pony, da li će pažnja publike i kritike ostati održana ili se potrošila prvim ushićenjem, da li im se smeši ikakva perspektiva ili je vreme da potraže šansu u nekoj drugoj delatnosti osim muzike.

Perverzni kakvi su bili celog svog veka, Steely Dan su taj trenutak ostvarili na trećem, a ne na drugom albumu.

I to suptilno zajebavajući svakog ko im se našao na putu.

Dakle, stvari su tekle ovako: fenomenalni prvi album Can’t Buy a Thrill (1972) je napravio pometnju. Ljubitelji benda sa dugim stažom po klubovima Bruklina su bili egzaltirani, kritika je bila zbunjena i samo se čekalo da najhrabriji među kritičarima kaže da li je to najbolje ili najgore što je čuo te godine, a publika je rekla svoje, jer top-liste su bile njihove.

A onda je došao taj večito upitni drugi album. Countdown to Ecstasy je objavljen negde u ovo doba 1973. godine, što je pomalo nezgodan trenutak da se cilja ozbiljan uspeh. Na kraju, sve je ispalo u redu, osim što nije bilo “srećnog završetka masaže”. Elem, niko nije mogao da ospori izuzetnost sadržaja, kritika je bila jednodušna u oceni da se Steely Dan pokazuje u pravom svetlu kao bend koji svira muziku za misleće ljude, a fanovi nisu bili razočarani. Međutim, razočarenje se desilo na nivou proizvoda: nije bilo hita, a zna se ko kosi, a ko vodu nosi. Tih već pečenih fanova nije bilo dovoljno da bi izdavač bio zadovoljan i prodaja je podbacila.

Steely Dan 1974Zahvaljujući odličnim kritikama, data je nova prilika. Od benda je zatraženo da proizvodi hitove. Reakcija kreativnog para Becker i Fagen je bila očekivano negativna: ono što je njih zanimalo nije podrazumevalo povlađivanje ukusu najšireg sloja publike. Njihova misija je bila da pronađu savršeni format za svoje ideje i da ih oblikuju tako da oni budu zadovoljni, pa koliko god vremena bilo potrebno za to.

Kreativna inercija je ipak pronašla svoj put ka komercijalnom uspehu, mada možemo biti sigurni da je bila reč i o pozitivnom trenutku za takvu muziku. Kada je album Pretzel Logic objavljen u februaru 1974, postao je trenutni hit. Singl “Rikki Don’t Lose That Number” je stigao na četvrto mesto Billboardove liste i to je bilo to: čudna grupa jedinstvenog stila najzad je prihvaćena u klub najvećih.

Jedan ozbiljan kritičar je napisao kako je ovo verovatno prvi put da za neki rock album može reći da zvuči džezoidno, a da to ne zvuči kao uvreda. Primećen je i pohvaljen napor u studiju, koji je rezultovao možda najboljim konačnim zvukom koji je neki rock bend u Americi postigao do tog vremena, a po rečima kritike, “na prste bi mogli da se prebroje oni u svetu koji su postigli taj nivo zvuka”. U sviračkom kapacitetu, naročito je istaknut primer obrade pesme Dukea EllingtonaEast St. Louis Toodle-Oo“, u kojoj je ragtime atmosfera kasnih dvadesetih godina postignuta u potpunosti – iako je bend snimao bez duvačke linije, nego je prigušeni trombon zamenjen gitarom vešto propuštenom kroz wah-wah pedalu, a zvuk tube Moog Bass sintisajzerom.

Osim što je ovo jedan od retkih trenutaka u celokupnoj karijeri gitariste Skunka Baxtera na kojem mu skidam kapu (može biti da je to jedini solo koji Becker nije morao da mu pokaže šta da odsvira – stari snimci su već postojali, a obrada je napravljena tačno do u ton), ova numera je karakteristična po tome što je jedini instrumental u opusu grupe i što je to jedina tuđa pesma u repertoaru grupe Steely Dan koja se zatekla na zvaničnom nosaču zvuka.

Pretzel Logic (1974)

Dakle, veliki uspeh “Logike pereca” je krunisan mnogobrojnim izborima za album godine i delovalo je da grupa najzad može da traži šta hoće. Nažalost, bio je to početak kraja upravo ostvarenog recepta. Članovi benda su nestrpljivo očekivali da krenu na panameričku turneju, jer za razliku od autora pesama, njihova zarada nije bila toliko primamljiva i jedino živa svirka bi im donela čestit novac. Dvoglava aždaja na čelu grupe nije imala takve ambicije: Beckera i Fagena je interesovalo samo da uhvate još bolje uslove za snimanje i već su krenuli da spremaju materijal koji će snimiti u novom studiju u Los Anđelesu: pričalo se da će taj studio imati čak 48 kanala… Iscrpljivanje na drumu ih nije interesovalo. Kada su ostali članovi najzad ukapirali kako će biti, i pored njihove volje i pored zahteva kompanije ABC, grupa se raspala: Baxter i McDonald su otišli da popune upražnjena mesta u The Doobie Brothers, a ostatak grupe je svakako imao status pridruženog člana i angažmane na drugoj strani.

Poslednja živa svirka grupe Steely dan u klasičnom sastavu (i dugo godina potom) održana je i zabeležena je u Santa Monica Civic Auditoriumu 5. jula 1974. godine. Bio je pravi trenutak da fanovi dobiju živi album, a ta svirka je, po rečima svedoka, bila savršena. Nažalost, od toga nije bilo ništa: furiozni audio zapis pesme “Bodhisattva” koji je objavljen na kompilaciji Citizen Steely Dan (1993) danas je jedini pretekli trag tog prelomnog trenutka u karijeri velike grupe. Od tada pa do trenutka kad je Walter Becker septembra 2017. otišao na Neko Bolje Mesto, Steely Dan je bio duet koji isključivo angažuje velemajstore za sve zanatske radove.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image