Kucam ti na vrata, a ti kao da me ne čuješ…

Između odlične žive svirke i magije na sceni, u tehničkom smislu reči, nema nikakve razlike; nabrajanje onog što je isto bi trajalo dugo, a bilo bi banalno i beskorisno. Ono što se bitno razlikuje ne može da se ispriča; tačnije, ja to ne umem, pa arogantno prilagođavam svet sebi tvrdeći da niko drugi to takođe ne može. Kako god: da li ćeš primetiti razliku ili nećeš, uh, pa kako sad to objasniti?…

A pre svega: hoće li se magija na sceni uopšte desiti? To se ne može znati unapred. Ponekad se desi, ponekad omane, jebigica. Važno je da pohodiš što više koncerata, da ni na jedan ne poneseš nekakvo kovertirano očekivanje, jer u tom slučaju sledi garantovano razočarenje, nego gledaš da skočiš na talas doživljaja i surfuješ njime, a da li ćeš doživeti katarzu ili se samo dobro zabaviti – ko zna…

Intrigiraju me krajnosti: reakcije ljudi na žive svirke pre mogu da me zbune nego da me zabave ili oduševe. Zanimaju me samo iskustva, a to mišljenje stičem tek u ortocentru više pojedinih svedočenja sa nekog koncerta. Ne pridajem prevelik značaj tuđoj emotivnoj reakciji, jer to je ipak duboko intiman odnos između izvođača i slušaoca i ne može se prenositi na druge. Naročito, ne osuđujem nikoga za izbore koje pravi. Međutim, bio sam u prilici da vidim i čujem sve i svašta, a naročito me intrigiraju krajnosti do kojih ljudi mogu da idu kada nešto predviđaju ili pak već učine.

“Šta bre da idem da gledam te izlapele matorce, izmrcvarene od droge i alkohola? Da im ja plaćam da mi mlataraju po živcima? Čega tu ima što iko može da poželi? Ko to uopšte još sluša na koncertima?”

Možete mi poverovati ili nemojte, svejedno: otprilike tačno ovim rečima, jedan poznanik mi je izložio svoj elaborat (a da to od njega nisam tražio) o tome zašto ne treba pohoditi koncerte Rolling Stonesa, sa naglaskom na onu jedinstvenu priliku u Beogradu, jula 2007.

Stonesi na sceni: to je nešto van kategorija.

Imam jednog druga, čoveka solidnih finansijskih mogućnosti, kome uopšte nije teško da ide za Stonesima po svetu. Koliko znam, lično je ispratio je sve svirke Stonesa u Londonu u poslednjih dvanaestak godina; a gde ga još nije bilo po Evropi, ko će znati. Još ne znam, ali ne bi me čudilo da je bio u nedelju uveče u Varšavi… Ma, stigao je taj čak i u Tokio zbog Stonesa (i zbog Tokija, doduše). Ispratio je onih pet koncerata po Južnoj Americi početkom 2016, pa čak završio na Kubi, na onom iznenadnom koncertu… Pretprošlog septembra u Las Vegasu se uopšte nije žacnuo kada je Mick inficirao grlo, pa je koncert odložen: sačekao je pet dana i na kraju prisustvovao koncertu zbog kojeg je prevalio devet časovnih zona.

Negde između ova dva slučaja, nalazi se suptilni slučaj mog drugara iz Kikinde, koji je bez ikakvih konsultacija kupio četiri ulaznice za beogradski koncert Stonesa za celu svoju porodicu, a potom stoički istrpeo kritike što je to uradio. Te tirade su trajale samo do koncerta – a posle koncerta nije mu više nikad bila upućena nijedna primedba. Na kasnije pitanje o doživljenom iskustvu koje sam uputio njegovoj ćerki, dugi i emotivni odgovor se svodi na reč “sjajno”.

Jedini problem sa tim perfektnim rešenjem je bio u tome što nisam znao za to, niti sam razmišljao kako treba u tom času, a uradio bih tačno to isto. Iz potpuno nejasnog razloga, nisam insistirao kad sam pitao suprugu i ćerku da li žele na koncert Stonesa: one su odgovorile odrečno, a ja sam se pomirio sa tim da mi je pohađanje koncerta u Pešti 1995. bilo dovoljno. Kao krajnji ishod krajnje nelogičnog toka tzv. razmišljanja, bila je to jedna od dve situacije u mom iskustvu kao polaznika koncerata kad sam ispao ordinarna budala (one druge situacije se toliko stidim da vam je verovatno nikad neću prepričati).

Koncert Stonesa: nešto što treba da upišete na svoju bucket listu.

Ako ikoja glupa situacija ili loše iskustvo može da se okrene na korist, onda je to trivijalno odricanje od koncerta Stonesa u Beogradu mene dovelo do veoma ozbiljne pouke. Pouka je jednostavna i glasi: ako iole osećaš želju da pohodiš koncert i ako ikako možeš to da izvedeš, pokušaj da ne ispadneš budala i pohodi tu svirku.

Jer, nikad ne znaš kad će se magija dogoditi. Čak i “izlapeli matorci” ponekad umeju da ubodu direktno u sinapse, da te razvale bolje nego što si uopšte mogao da naslutiš, da te u nekoliko minuta rasklope i sklope i da ti pokažu kakav ti to u stvari treba da budeš. To najbolje znaju oni koji su se tog januara 2003. zatekli u Madison Square Gardenu. Eto: čak i najmatoriji bendovi ponekad mogu da zasviraju kao da ne postoji sutra. Ova svirka, od časa kad ju je preuzeo Bobby Keys do onog ludijanja kojem Ronnie Wood nije često sklon, predstavlja nešto od najbolje žive svirke koju sam čuo godinama unazad.

Zato.

I šta da vam kažem drugo, nego ovo: u času dok pišem ove redove, u mom sefu se nalazi pet kompleta ulaznica za velike koncerte u sledećih pet meseci. Samo jedna stvar nije sigurna, osim neke nedajbože više sile: nije sigurno da je to konačan broj koncerata koje ćemo do kraja ove godine pohoditi.

Ovaj prilog je objavljen u kategoriji Fonoteka i označen kao , , , , , , , , . Overite permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.