Na kraju ostane prašina

Now you’re telling me you’re not nostalgic
Then give me another word for it
You who are so good with words and at keeping things vague
Because I need some of that vagueness now
It’s all come back too clearly
Yes I loved you dearly
And if you’re offering me diamonds and rust
I’ve already paid

U nezvaničnoj podrubrici rubrike “Muzika za popodne” na Suštini pasijansa kojoj nikad nismo dali podnaslov, ali koji bi mogao da glasi nekako u stilu “zaboga miloga, da li je moguće da ovu pesmu do sada nismo pomenuli ovde” ili “samo da vam objasnim šta se to desilo, pa smo nekako zaboravili na ovu pesmu”, danas se suočavamo sa remek-delom dive američkog folka, neuporedive Joan Baez.

Pa eto: ako nekim slučajem do sada niste znali, sada znate o kome zaista govori ova pesma.

Jasni deo priče o vezi između Joan Baez i Boba Dylana je prilično kratak: bila je 1961. godina, ona je već objavila prvi album i drugi je bio u pripremi, on je tek došao u Grinič Vilidž, njoj su se dopale neke njene pesme, njemu se dopala njena sestra… I dok dlanom o dlan, Bob Dylan je nastupao uz Joan Baez na folk festivalu u Njuportu 1963. Kasnije je ona njega pozivala na scenu na svojim koncertima, ignorišući relativno negativnu reakciju njenih slušalaca; očigledno ga je veoma gotivila kad je to trpela.

I tu negde počinje onaj nejasno deo priče; nisam savladavao biografije Boba Dylana (a onu njegovu autobiografiju sam dvaput počinjao pre nego što sam konačno odustao od ćorava posla), pa ne znam baš šta se pominje kao autorizovani deo priče; uglavnom, Joan je tu i tamo natuknula kako je on joj značio mnogo više nego ona njemu, pa je onaj romantični deo priče, a bilo je i toga, trajao neko vreme s prekidima dve godine i najzad se ugasio kad je Dylan otišao u Englesku 1965.

Sretali su se ponovo tu i tamo, radili zajedno nešto malo, nije bogzna koliko vredno pomena. U Joaninom opusu postoje tri numere u kojoj ona eksplicitno posvećuje stihove “Bobiju”. U Bobovom opusu postoje neke pesme koje bi se mogle tumačiti kao posvećene njoj, ali to niko ne može sa sigurnošću potvrditi; svaki put kad bi neko pitao nešto Boba Dylana o tome (najzad: o bilo čemu), on bi dao neki drugačiji odgovor, pa kao jedini nedvosmislen zaključak ostaje činjenica da se on ludo zabavlja zajebavajući osobu koja ga intervjuiše. Izgleda da bi se sadržaj te veze mogao opisati onim kratkim, sadržajnim, mada pomalo vulgarnim opisom “ona je njega volela, a on je nju pamprčio” (vulgarna je istina sadržana u toj slici, a ne glagol).

Tako da predlažem da se okanemo pustih i praznih tumačenja. Hajde da se utopimo u pesmu velike Joan, kraljice koja je svoju muziku razvila oko dva stamena stuba: prvi je njen fenomenalni glas, koji je ne napušta ni danas, posle zamalo šest decenija besprekorne karijere tokom koje je pevala i svoje i tuđe pesme; drugi stub čine sjajni stihovi koje ona kao autor sastavljala i upakivala u besprekorno jednostavne i savršeno lepe melodije, koje u su njenoj izvedbi oduvek zvučale kao da su od šale sastavljene. Klasična odlika genijalnih stvari i pojava: ako su jednostavne, a većina zbilja genijalnih pesama jeste takva, tada su neporecive.

Diamonds and Rust (1975)

Ne mogu da propustim: ako volite ovaj fah muzike, preporučujem vam da saslušate matični album ove numere, po kojoj se album i zove: Diamonds and Rust (1975) je kolaž autorskih i tuđih pesama uglednih autora (Jackson Browne, Stevie Wonder, Janis Ian, John Prine, Dickey Betts), a ekipu saradnika u studiju čini grupica uglednih studijskih mahera koji su bili elita tog vremena u Los Anđelesu. Osim današnjeg remek-dela, ima tamo i nekih fantastičnih iznenađenja; prepustiću vam da ih sami otkrijete.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image