Pevač, a ne pesma

Ako danas slušamo rane albume The Roling Stonesa, lako ćemo primetiti da je grupa u vreme njihovog snimanja tražila sopstveni identitet. Da, ti albumi su uglavnom bili zasnovani na pesmama koje su se oslanjale na bluz, soul i rock, bili puni obrada (što su svi radili) no, ne može da se ne primeti da su Jagger & Richards pisali i pesme koje se teško mogu povezati sa njihovim imidžom “loših momaka”. Te ljubavne, melodične i popične pesme nikada nisu bile dominantne u njihovom repertoaru, radije su ih davali drugima da ih snime, ali su daleko od toga da budu slabe.

Vratićemo se u 1965. godinu, kada su snimili album December’s Children.

Ovo je, praktično, poslednji album The Rolling Stonesa u čijem sadržaju dominiraju obrade. Već od narednog, većinu ili sve pesme će potpisati oni sami, a one najuspešnije, “Get Off of My Cloud” i “As Tears Go By” i danas rado izvode na koncertima. Duh Merseybeata i udaljavanje od uzora se itekako oseća, pa se čini da je album nekoherentan, što je u neku ruku i tačno. No, treba imati u vidu da je ovo bio prvi korak u uspostavljanju vrlo visokih standarda na koje su nas Stonesi navikli u svom kasnijem radu.

December's Children (1965)The Singer Not the Song” je neka vrsta rock/folk pesme koja mi je uvek zvučala čudno za Stonese. Čak mi je na um padala i jeretička misao da bih voleo da je čujem u izvođenju njihovih ljutih konkurenata, The Beatles. No, tekst pesme je potpuno jaggerovski, buntovan i mizoginičan. Kako je ja shvatam, za naratora (muškarca) nije samo bitno da bude sa ženom, već sa pravom ženom.

Prve dve strofe su tako i postavljene – “singer” (Mick tu, verovatno, misli na samog sebe) je uveren da je naišao na pravu. No, u trećoj strofi dolazi do preokreta jer narator “ima unutrašnji osećaj” da nešto nije u redu. I, sasvim očekivano i sebično, razrešava dilemu šta je važnije, pevač ili pesma.

Ja se sa ovom porukom ne bih složio, mislim da je važno i jedno i drugo. No, ko mene šta pita. Sarcastic smile

_ * _

Nego, ne mogu da odolim: Šef me je uhvatio u tehničkoj grešci dok sam spremao ovaj prilog… Tražeći numeru na Cevki, natrčao sam na verziju za koju nisam znao i nehotice sam je stavio kao link umesto matične verzije. Zanimljiva je i delim je sa vama:

A zašto ranije nisam znao za ovo, kad ja pratim sve što rade svi sadašnji i bivši članovi grupe Fleedwood Mac? Eto nama neočekivane sporedne priče…

Lindsey Buckingham je tokom nekoliko poslednjih godina prošlog veka spremio solo album čije objavljivanje je najpre više puta odlagano, navodno da ne bi došlo do kolizije sa albumom matične grupe, oko čijeg tajminga je takođe bilo kalkulisanja, sve u očekivanju optimalnog trenutka. I tako, taj solo projekat je napokon 2001. definitivno otkazan; na tom albumu se nalazila i ova izvedba. Neke numere su posle završile na sledećem albumu Fleetwood Maca, a neke na Lidseyjevom sledećem solo albumu. A solo album pod naslovom Gift of Screws, istog naslova kao i povučeni projekat, napokon je objavljen 2008. godine. Međutim, ova numera se na njemu nije našla; štaviše, sastav pesama je apsolutno drugačiji. Kasnije se pojavio bootleg (zapravo, kontrolisano nezvanično izdanje “bez obaveza”) sa sadržajem koji samo pojačava zbunjenost: reč je o vrlo zanimljivoj zamisli, to je dokumentarni kolaž neobjavljenih živih i studijskih radova, postoje i neke kombinacije sa gostima… Šteta što album nije izašao 2000. godine, kao što je prvobitno zamišljeno. Inače, ceo album možete preslušati u listi na Cevki.

Ovaj prilog je objavljen u kategoriji Fonoteka i označen kao , , , , , , . Overite permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.