У пролеће 1974. сам ушнирао једну ролну слајдова (Фотокемикину) и кренуо да баш експериментишем, да фоткам са статива при слабом светлу и креативно се глупирам.
Понешто од тога и није испало лоше. Например, ова посета тавану.
Као што се из приложеног види, можда не баш из прве, снимљена је у по бела дана. Јесте на тавану мрак, али светло цури на сто рупица и пукотина. Требало је да добијем некакав плавичасти штих, јер главнина светла потиче од неба, међутим Фотокемикин слајд вуче у зелењичаво у тамнијим деловима, скоро у СМБ и ту спаса нема. Можда сам могао ово да извучем некаквом додатном обрадом, али нисам склон тој врсти историјског ревизионизма.
Идемо педагошки, од ближег ка даљем. Носећа греда, вероватно још из 1920 и неке, и даље стоји тако. Кров је обновљен пре пет година, и све греде су и даље тамо где су биле, само су уз њих прибијене даске да се исправи оно што се искривило и испегла та геометрија.
Млади лук је и тад био диваљ као што је и данас. И то мало светла што је добијао му је било довољно да истера ново лишће. Није ни чудо, мало му треба. Нама се десило да нам је у авлију улазило неко куче, довољно ситно да се провуче испод ограде, па смо га гађали чим смо стигли – дакле баченим главицама лука, оним што су као гњиле или сувише ситне. Месец-два касније смо у буџаку баште имали богату леју лука. Чудо природе.
Флаше и тегле… обратити пажњу на мрке пивске флаше, стари формат, који су извесни рокери обожавали јер је одличан за слајд гитару. Оне стандардне европске флаше су се појавиле отприлике тад, ал’ још нису стигле на таван. Требаће то кад се буде кувао парадајз. Тегле… наравно да треба имати тегле, пекмез не може да се држи у џепу.
И војнички кофер. Дедин. Отворио сам га једном као клинац, и сећам се да је унутра било некаквих папира, можда и фотки. Отворили су га још једном, кад су ми купили сличуге које се притежу уз ђон, али нисам имао ништа са довољно јаким ђоном за то, па су извадили из овог сандука дедине војничке чизме. Зачудо, пристајале су ми иако сам имао само десет година.