Prašnjavim putem ka domu

country roads take me home, john denver, Ne znam koliko će se složiti naši prijatelji rasejani po celom svetu tek, nostalgija za domom je veoma zeznuta stvar. Zna da se pojavi u najneočekivanijim trenucima i na mestima gde se inače ugodno osećate. Jedan od mojih rasejanih mi je pričao da je, uprkos tome što je vodio relativno lagodan i poslom neopterećen život, povremeno imao napade anksioznosti. Ono, kada mislite da će srce da vam iskoči, bez nekog valjanog razloga.

I kako uspevaš da se izboriš sa tim? – pitao sam ga.

Nikako. Nekoliko tableta reši stvar… Nastavite sa čitanjem >>

Насумица 1973.5 илити ај’ нас сликаш (2)

Воле људи да се сликају, па то ти је. Није битно ко је фотограф, није битно шта ће бити са тим сликама, ништа није битно. Само обред позирања да се обави(је), да се доживи шкљоц, па нек иде живот.
Од свих таквих прилика, ово је ваљда најстарија сачувана. Јер ретко је било да сам могао да утрошим квадрат на самозване добровољце за позирање, коштало је то штогод. Био бих, уз то, под сумњом да им наплаћујем оно што сам урадио на клупском материјалу (што се тада већ увелико решавало тако да се користио свој материјал). Зато сам ово ретко радио, и зато је ово изузетак. Јер остало је ваљда пола траке коју треба хитно развити, а појавио се неко са дугом цеви од 300мм. Дакле, ај на улицу и брзо шкљоцај.

Ово је снимљено са бар десетак метара, тј стајао сам испред клуба а они пред улазом другог или трећег комшије. Данас практично строги центар, ал’ онда се нису нешто убијали од строгоће, у Цара Душана је још била она коцка, асфалтирано је тек коју годину касније, и било је сасвим могуће да ту камион са приколицом стоји паркиран цео викенд. Немам појма ко су, нису се никад појавили да траже фотке, само су тражили да се сликају, и онда уредно отпозирали. Снајка би била импозантнија из профила, шацујем пети месец, ал’ сад шта је ту је.… Nastavite sa čitanjem >>