Dakle, bilo je proleće 1978, život je bio lep tih godina, “Sultani svinga” su osvojili radio stanice i top-liste. U nekom omladinskom časopisu, neki mnogo pametan lik je tvrdio da je pesma nesumnjivo veličanstvena, ali je nastavio sa tezom kako je to čudo za tri dana, kako ćemo ih zaboraviti do dogodine, kao i stotine pre njih i posle njih. Evo, videćete kad se na jesen pojavi album – reče kritičar i ostade živ.
U, ala se taj zajeb’o…
Sad zamislite klinca od upravo navršenih trinaest godina, već opsednutog velikim hitom grupe Dire Straits, obaška već najarcanog željom da osvoji tajne gitare, koji čuje prve tonove prve pesme na prvom albumu prve grupe čijem rođenju je pola godine ranije bio aktivni svedok.
Sećam se neverice kad je krenula prva numera, “Down to the Waterline“: pa kakav je to početak? Tako može da počinje Pink Floyd, a gitaristički prangijaši nikako!
No, dok je došlo vreme da se vinil okrene, a tek tamo nas je čekala odavno poznata pesma, ja sam bio već do koske zaražen zvukom gitare Marka Knopflera…
Od onda je prošlo, uh jebote, tačno četrdeset godina. Mnogo puta sam za to vreme presložio ono što znam (i što ne znam) o Marku Knopfleru i njegovoj muzici. I u glavi i u prstima, ako baš hoćete. Uz rizik da ću možda jako pogrešiti, ali uz veru da ipak neću, mislim da imam ključ za fenomen njegovog sviračkog stila.
Kao veoma mlad, Mark Knopfler je bio izložen popularnoj muzici i bio je opsednut njome. Imao je taman toliko godina koliko sam ja imao kad sam čuo prvi album Straitsa kada su se The Shadows vratili sa američke turneje Cliffa Richarda, kome su bili prateća grupa i zinuo je kad je ugledao onaj prelepi crveni Stratocaster u rukama Hanka Marvina. Molio je oca da mu kupi takvu gitaru, ali to je bilo van materijalnih mogućnosti…
No, taj trenutak je važniji od svakog drugog za mladog Knopflera. Ako je voleo popularnu muziku, to znači da je do tog časa mnogo slušao jazz i naročito skiffle, koji je bio vrlo popularan na Ostrvu pedesetih godina, jer drugog izbora nije imao. U jednom času, muzičko tržište je eksplodiralo pod uticajem “one čudne i bezbožne” muzike koja je dolazila iz Amerike. Shadowsi kreću u solo akciju, stižu ploče Elvisa Presleyja, otvara se polje za nešto novo, iskra se pali. Tamo gde su se sreli klasični rock’n’roll i british folk, rađa se vid popularne muzike koji će kroz samo nekoliko godina uzvratno pregaziti Ameriku u british invasion ofanzivi, istorijskoj pojavi uporedivoj po posledicama samo sa invazijom na Normandiju.
Ali, da zastanemo na čas na ovom mestu. Zamislite zbrku u glavi tog dečaka. Sve bi hteo, ništa mu nije jasno, a gitaristički uticaji se pružaju od Lonnieja Donegana, preko Hanka Marvina do Nashville Sound mahera, poput juče pomenutog Cheta Atkinsa, ali tu je i neizbežni Scotty Moore, a gde je on, tu je i James Burton. Stilovi koji su zaokupili Ostrvo teško da su išli pravom linijom: tih godina, u Englesku su prodrli i blues-rock gitaristi koji su pomeli celu gitarističku scenu na Ostrvu…
Verujem da je danas teško zamisliti sliku iz tog ugla, ali moguće je izvesti makar letimičnu retroanalizu stila sviranja Marka Knopflera i ja ću sad biti toliko drzak da to učinim.
U tom metežu uticaja, stil sviranja mladog Knopflera je ipak bio primarno određen muzikom koju može da plasira i uzima lovu. Dakle, kafana: preteča pabske scene u industrijskim gradovima Engleske nije bila baš bogzna koliko tolerantna za novi zvuk. Dakle, skiffle ostade merilo prihvatljivosti i to se trajno zakucalo u Markove prste. A memorija mišića je čudo: kad jednom nešto naučiš i uvežbaš do koske, pa taman bilo i pogrešno, ostaje za sva vremena. Zato i dan danas ona dva prsta oslonjena o gitaru ispod žica dok okida s tri prsta.
Dakle, definitivno skiffle koreni, ljuti uticaj nešvilskog fingerpicking stila i dinamika koja ni potkraj sedamdesetih ne prevazilazi dinamiku koju su praktikovali Elvisovi gitaristi. Ta karakteristična sonornost gitare, koja je ostala Knopflerovo obeležje do dana današnjeg, pokupljena je direktno od Hanka Marvina (i zapitajmo se da li je slučajno što je Knopflerov prvi Stratocaster upravo bio crven). Od svega toga nije nastala troglava aždaja, već fantastičan stil sviranja, potpuno benast kad ga posmatrate i potpuno fantastičan kad ga slušate.
Dobro de, to je bila kvazi-analiza sviranja. A ono važnije – muzika?
Imati sve one sviračke uzore pred sobom nije loša stvar: svi pomenuti gitaristi su pravi učitelji generacije i njihov globalni uticaj nije moguće preceniti. Međutim, kada sve to posmatrate u funkciji stilizovanja muzike, stvari nisu više toliko jednostavne.
Iz perspektive vremena kada su Dire Straits stupili na scenu, uticaji koji čine uzor Knopflerovog odrastanja su čestiti, ali ograničeni. Onaj kritičar s početka ove priče je realno mogao da bude u pravu: “The Sultans of Swing” je mogla da završi kao muzička podloga za još jednu one-hit wonder priču. Srećom, nije. Ali, beše trenutak kad sam mislio da će Dire Straits propasti.
Drugi album Communiqué (1979) muzički nije bio ništa manje sjajan od prvog, međutim bio je potpuno nezanimljiv jer ništa novo nije pružio. Kritičari su čak na nekim mestima upoređivali dramaturgiju sviranja iz minuta u minut i pokazivali kako je i to isto. Meni je bilo po volji, jer u tom času se još nisam bio zasitio tog zvuka. Ali sam već tad počeo da kapiram neke stvari o muzičkom tržištu, pa sam se zapitao “a šta ako i treći album bude sličan”. Imao sam ideju da bi tu mogli da se polupaju, jer tržište na pragu osamdesetih je postalo toliko nemilosrdno da su čak i Stonesi postali šminkeri i počeli da se oblače kao Ljuba Aličić. I vrag će ga znati zašto, ali baš tako sam i doživeo album Making Movies (1980) i nikad ga nisam zavoleo.
Međutim, danas znam da sam se tad grdno prevario. Taj album nije nastao pod istom inercijom. Knopfler je poslao mlađeg brata kući da se istrezni, prepakovao bend, prepakovao produkciju, dodao klavijature i dao im na značaju. Ko je pažljivo procenjivao šta sledi (ja, priznajem, nisam bio na toj liniji), slutio je da će Knopfler i ekipa napraviti nešto zbilja veliko.
I napravili su nešto zbilja veliko, naravno. Sećamo se dva veličanstvena albuma koji su usledili. Bili su epski, toliko sjajni da su zauvek nagoreli grupu koja ih je odsvirala. Ali, to je već neka druga priča.