Poslednje slovo, pa odoh

I’m closing the book on the pages and the text
And I don’t really care what happens next
I’m just going
I’m going
I’m gone
Potkraj svoje autobiografske ispovesti My Cross to Bear (2012), Greg Allman proklinje dan kad je prvi put ušao u jedan ćumez za tetovažu u San Francisku, potkraj šezdesetih. Bile su to “romantične” godine, kada se o sterilizaciji igala nije vodilo računa. “Mislio sam da sam odrastao”, veli Gregg, “kakvo sranje…” Tu epizodu vam ne bih prepričavao u detalje, jer možda među čitaocima ima gadljivih; pročitaćete to u ovoj knjizi, koju vam toplo preporučujem. Uglavnom, Gregg je manje-više siguran da je to bio dan kada je zaradio hepatitis C, stravičnu boljku sa kojom se preganjao dobar deo svog života, a koja je predugo tiho tinjala i rasturala ga. Razni simptomi su pripisivani cirozi, a pijanstva su ponekad znala da traju mesecima bez prekida.

Cena koju je veliki muzičar na kraju platio bila je ultimativna. No, ako je za utehu, otišao je u stilu velikog frajera, već pomirenog sa Onim Gore i izazivajući sudbinu ulaskom u studio.… Nastavite sa čitanjem >>

Насумица 1974.3

Иако још нисам знао како ће испасти дуга таванска експозиција од прошлог пута, наставио сам истим правцем. Јер, фоткало се у ролнама, тих 36 снимака је био период између рада и резултата. Није било тог екранчета да се на како-тако прегледа претходни снимак, него чекај да стигне са развијања. А онда прошао воз, променило се светло, прошло пар недеља, некад и више.
Охрабрен тако непознавањем резултата првог покушаја, кренем одмах на следећи. Срећом је клуб имао просторије близу центра, па смо госпоја (тада само девојка) и ја свратили до клуба, узели статив, и попели се у једину стамбену новоградњу у центру. Тј на њу, то ваљда и данас има терасу уместо крова. Тада је могло да се уђе тек тако, ваљда је то била та тоталитарна репресија. Те сам одвалио један пејзаж.

Мало има снимака из тог периода које сам пресликавао више пута. Овај, међутим, двапут, и то уз допунску обраду дакле подрезао сваку боју посебно са обе стране, па онда још подесио и збирну кривуљу осветљења. Ни тако нисам добио оно што сам тада хтео. Прва преснимка је била сувише верна оригиналу – бледуњава и још прљавија.… Nastavite sa čitanjem >>

Ostade zgužvano u kariranom kafanskom stolnjaku

In memoriam:
Charles Aznavour (1924 – 2018)

Na šturu agencijsku vest da je preminuo Aznavour, samo sam se zaledio. Jer, on je bio poseban čovek, ne samo za mene. Na ovom mestu sam već jednom napisao: voleli mi šansone ili ne, ovom autorskom/pevačkom gigantu ne može se sporiti ono po čemu je najpoznatiji. To su neverovatan šarm i harizma, koju retko ko poseduje u tolikoj meri, kao i emotivno izvođenje koje nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Pustio sam kolekciju njegovih pesama i nasuo sebi jednu šljivovicu da popijem Maestru za dušu, kao što je red i običaj u ovim krajevima.… Nastavite sa čitanjem >>

Zar nisam

Skoro da je 50 godina kako sam se upoznao sa radovima Sir Rodericka Stewarta. Slobodno mogu da kažem da sam uz njegovu muziku rastao i sazrevao, bio sam fasciniran njegovom sofisticiranom elegancijom i rafiniranim ukusom za žene, pa je u neku ruku postao moj tinejdžerski idol koga sam pokušavao da oponašam. Toliko da sam se oženio u odelu koje je ličilo na jedno od njegovih. Hot smile Jedino u čemu smo se razlikovali je bila boja ženske kose koju smo preferirali.



On je celi život pored sebe isključivo birao plavuše i ostao je dosledan u tome, a ja sve ostale nijanse. Flirt female