Kada se sretnu dva majstora od zanata, koji pride imaju bliska poimanja o svetu oko sebe, pa još i slične ideje i namere, preostaje samo još jedan neizračunljivi element koji će presuditi da li će od te kombinacije ispasti nešto ili će se sve pretvoriti u zavrzlamu.
Najbrže objašnjenje, zapravo, i nije objašnjenje, nego je fraza: kaže se kako se desila magija. Ajde-de, nikuda se ne može stići sa tom frazom, ali dobro zvuči, jer rezultat ume da podseća na magiju.
A kad malo bolje razmisliš, zaista postoji nešto. To nešto nema ime. Neki kažu da je kliknulo, neki tvrde da je reč o razumevanju u tamo nekoj ravni, šta god ta ravan zapravo bila. Neko će objasniti da je razumevanje posledica zajedničkog odrastanja, a neko pak da je to puki slučaj i da biografski podaci neće otkriti rešenje. Istina, uvek će se naći neki tupadžija koji će sačekati da se svi izjasne, pa će onda pronaći nešto što niko pre njega nije rekao: osim nagona da njegova bude poslednja, poentiraće tako što je njegova teza najjača, jer odjednom potire sve ostale. Ali, nećemo o takvima, jer oni sami uzimaju onoliko prostora koliko mogu da se pruže.
Kvrc koji se dogodio (ili šta god to bilo, ja pak nemam odgovor na to pitanje) kada su na scenu zajedno izašli Jeff Beck i Rod Stewart jedan je od najjačih trenutaka u istoriji britanskog rocka, bluesa, rhythm’n’bluesa, ma zovite tu muziku po ideji ili po stilu, mnogo važno. Upravo zbog saradnje te dvojice, nemoguće je preceniti značaj muzike koja je ostala zabeležena na dva albuma rane postave The Jeff Beck Group.
Kasniji povremeni susreti dva majstora samo pospešuju to sećanje, vodeći nas možda i u neke mentalne konstrukcije tipa “šta bi bilo kad bi da je bilo”. Ludilo je tim veće što nas upravo biografski podaci koji govore o prvoj godini rada The Jeff Beck Group vode u ćorsokak, jer “ono nešto” je radilo samo dok je trajala svirka; iza scene to baš i nije bilo tako glatko… Ali, ne bih sad o tome; ako vas zanima, potražite sami.
A posle? Srećom, poodavno ništa na sceni ne promiče kamerama, pa imamo belešku. U rano proleće 2009, društvo je napravilo ujdurmu, pa aranžiralo da izgleda kao da se Rod Stewart ušunjao pravo na scenu na koncertu Jeffa Becka. Zapravo, stvar je fingirana: taj trenutak je ranije dogovoren. Štaviše, održana je tonska proba, a trenutak kad Rod najavljuje drugu numeru odaje da je reč o dogovorenom scenariju. Međutim, jednog trenutka se igrarija za publiku otela kontroli i desilo se ono što se dešava samo u posebnim trenucima koji se ne mogu predvideti. To se može primetiti u snimku koji sledi, pa bi bilo najbolje da sami ispratite te trenutke.
A rezultat – ako ne prepoznajete, šteta. O tome pričam od prve rečenice ovog teksta.
Zaista: magija.