Juče su me prijatelji pozvali da pogledam par klipova, znajući unapred da će me interesovati. Na prvom je Jeff Beck pozvao Erica Claptona u goste. Lepo su se izgrlili, očigledno su bili dobro raspoloženi, publika je unapred bila ekstatična i krenuli su u svirku… A šta bi drugo nego jedan od klasičnih bluzeva. Sve je, očekivano, proteklo u najboljem redu. No, razlika u pristupu i tretmanu instrumenta u rukama je očigledna – dok je Bog gitare izvlačio iz njega najluđe zvuke, “Bog” je svirao nekako mlako i akademski.
A što se onog drugog klipa tiče… Uh, odmah sam odlučio da tu poslasticu podelim sa vama.
Ovde dvojica velemajstora demonstriraju esenciju sviranja pred publikom.
Van rodne Irske, Rory Gallagher nikada nije dobio medijsku pažnju kakvu je za života zaslužio. Nisu ga trpali u istu košaru sa Claptonom, Pageom i Backom, no oko njega je vrlo rano počeo da se stvara kult. Razlog je jednostavan: nije filozofirao, bio je virtouz i čitav smisao njegovog muziciranja bio je kontakt sa publikom. Bilo da su u pitanju velike hale ili mali prostori, njega to nije interesovalo – na svakoj svirci je davao sve od sebe.
O značaju Jacka Brucea za muziku, koji je na ovom snimku u funkciji gosta, nije potrebno da trošim reči.
Uostalom, različiti aspekti karijera obojice su opširno obrađeni u više tesktova na ovom blogu, pa se potrudite i vi malo.
Današnju numeru pustite najglasnije što možete i uživajte u fantastičnom prangijanju.
Normalno, ovakvi nastupi nisu režirani, pa je za demonstraciju snage izabrano opšte mesto u muzičkom repertoaru, nešto što će svi na sceni moći komotno da odsviraju i bez probe. “I’m Ready” spada u klasike bluesa, njen autor je Willie Dixon, a Muddy Waters ju je prvi snimio još 1954. godine. Od toga vremena, doživela je mnoge verzije, jer je bila interesantna kako bluzerima, tako i rokerima.
Ovaj antologijski snimak je uhvatio svu magiju zajedničkog nastupa i kao takav odleteo u istom trenutku u moju kućnu arhivu.
Jer ovakvih poput ove dvojice više nema…