Kingdoms may fall, but people remain – veli jedan stih u ovoj pesmi. Šlagvort koji nije mogao da bude bolji za ono što sam hteo da kažem kad sam, pre nekoliko dana, odvojio link na Cevki da napišem koju reč o današnjoj pesmi i grupi koja je izvodi. Prikladno za kontekst, mogu te reči da tumačim malo slobodnije. Elem, nije bitno kakvi su trendovi, uvek će se naći neko ko će sačuvati svetlo prave autorske muzike, nevezano od stila. A kada se među takvima nalazi neko poput junaka današnje priče, važiće i poslovica “tiha voda breg roni”, čućete zašto.
Pre nego što nastavim, a (i) ovog puta će me biti teško zaustaviti, dozvolite da preporučim: ako imate velike slušalice, one koje vam obuhvate ušne školjke, sad je čas da ih stavite na glavu i pojačate zvuk u njima do gornje granice koja vam prija.
Verujte mi na reč: tako je najbolje slušati ovu muziku.
Grupu Big Big Train već smo pominjali ovde – nažalost, manje nego što zaslužuje. I nismo ih slušali odavno; potražite sami, ima šta da se čuje. U međuvremenu, nedavno mi je tetka iz Kalinjingrada poslala njihov najnoviji živi album.
A s obzirom na to je King Crimson van konkurencije u svakom pogledu ocenjivanja žive svirke, fizičkom i metafizičkom, neko od smrtnika mora da bude makar privremeni favorit. Kako stvari stoje, tu titulu u mom aktuelnom slušalačkom kapacitetu upravo nosi današnja grupa.
Bez obzira na to da li o progresivnoj muzici razmišljate kao aktivni slušalac, poštovalac koji se ne bavi previše otkrivanjem imena i sadržaja ili, pak, pripadate onoj ogromnoj većini koja smatra da je reč o anahronizmu koji je umro kad je Peter Gabriel napustio Genesis, ipak budimo načisto: reč je o nečemu što je preživelo tokom vremena i vitalno je onoliko koliko uopšte može da bude vitalan neki muzički pravac kad se ne plasira putem najmasovnijih sredstava za promociju.
Pošto je reč o pristupu koji je pre filozofska paradigma nego muzički stil, pritom i predmet etimološke zavrzlame, teško je fokusirati se na jedan jedinstven prostor u kojem će potencijalni ljubitelj te muzike naći utočište i siguran izvor sadržaja. Neki autori ne vole da se njihova muzika naziva progresivnom, ali bolji krovni termin nemamo, pa ću ostati na tome; razumite to prosto kao frazu u nedostatku neke druge, pa nećemo imati potrebe da se prepiremo o nazivu pravca dok god se razume o čemu pričamo.
Elem, progresivna muzika je opstala u 21. veku, štaviše došla je na nivo poštovane forme sa ozbiljnom i relevantnom publikom. Nema smisla da nabrajam imena: u postmoderno doba svašta je moguće nazivati na svaki način. Ali, ako baš hoćete, ponavlja se jedan stari obrazac iz onog za progresivnu muziku zlatnog vremena tokom prelaska šezdesetih u sedamdesete: počeli smo da prepoznajemo neka imena ljudi koji se svako malo pojave negde sa nekim, pa izazovu blagi talas jeze kad čujete šta to oni upravo rade. Prateći ta imena, danas je moguće otkriti mnogo dobre muzike.
Strpljenje je odlika takvih stvaralaca. Muzika koju stvaraju logistički nije jednostavna, valja se pomučiti da se čestito skroji, aranžira, odsvira i producira, za šta je potrebno dosta vremena i dosta truda, o novcu da i ne govorimo. To je mimo svih načela muzičke izdavačke industrije, koju zanima samo profit; zbog toga su ponekad potrebne duge godine dok se ne ispili uspeh, ako se ikada i desi.
Big Big Train je prototip takve priče. Nastali su 1990. godine u Bornmutu, gradu na jugozapadnoj obali Engleske, prva izdanja su objavili kao samizdat. Iako su nekoliko sledećih godina proveli pod ugovorom sa prog rock kućom Giant Electric Pea, bili su prinuđeni da plasman svoje muzike organizuju sami, kako znaju i umeju. Činili su to preko svog veb-sajta; možete zamisliti šta je to značilo u pionirsko vreme Veba. No, stekli su kultni status u lokalnim krugovima, najviše zahvaljujući živim svirkama, ali to nije bilo dovoljno.
Upornost je učinila svoje. Posle niza ne baš prijatnih iskustava i silnih personalnih promena (koje bi mogle da budu predmet nekih drugih priča), stvari najzad odlaze na svoje mesto 2008, kada izlazi album The Difference Machine, a za grupu najzad čuje i tržište van lokalnih i zatvorenih krugova. Grupa najzad snima i remiksuje svoju muziku po zanatskim pravilima. Produkcija i plasman sledećih albuma dolaze na svoje – strpljen, spašen – i stvara se novi, širi krug sledbeništva. Grupa postaje poznata u Engleskoj po svojim atraktivnim i muzički čvrstim živim nastupima, a potrudili su se i da rekonstruišu deo starog repertoara. Tada su, recimo, upravo zbog reakcije publike na koncertima ponovo snimili današnju pesmu “Kingmaker“, koja inače potiče sa prvog demo albuma BBT iz 1992, objavljenom samo na audio kaseti.
Tri koncerta održana u leto 2015. godine u hali Kings Place u Londonu su proglašena za događaj godine prema mišljenju čitalaca časopisa Prog – i to je bilo to. Objavljen je DVD sa tih koncerata i upravo odatle izvlačimo današnju numeru. Živi album je morao malo da pričeka, jer u planu je bilo objavljivanje albuma Folklore (maj 2016). Taj album, deveti u oficijelnoj listi (dakle, bez prva dva demo albuma), predstavlja najveći uspeh grupe do sada. Živi album A Stone’s Throw from the Line je objavljen krajem 2016. i na njemu takođe možete čuti današnju numeru (i još štošta). Posle još dva studijska albuma iz 2017, Grimspound i The Second Brightest Star, grupa je pojačala koncertne aktivnosti, a beleška o tome je ostala kao nedavno objavljeni album Merchants of Light, koji danas smatram savršenim materijalom za upoznavanje sa grupom BBT, ako je do sada niste slušali.
Meni je veoma lako da volim ovakvu muziku, čvrsto zasnovanu na folk motivima i na sviračkoj tradiciji starih prog rock bendova. Setićete se, verujem, koliko volim grupu Mostly Autumn, čiji rad je i po uticajima i po zvuku prilično uporediv sa ovim što možemo čuti kod BBT. Sve su se kockice stekle kako treba… Ma, koga bih ja to trebalo da lažem? Veoma mi je po volji što su progresivne forme muzike preživele, i to naročito na najboljem mogućem mestu za to: u Engleskoj.
I to bi bilo to.