Идеја која не одустаје

остане залепљен негде у увету и пробуди се кад наиђе следећа њихова ствар

О њима нисмо писали никад, јер… по природи ствари су мање познати домаћи бендови мој посао, а ја се у тај посао не мешам превише, има онолико фотака о којима вам још нисам причао…

Други разлог је што се зову на енглеском, а такве обилазим у пошироком луку. Осим кад ме натерају да учиним изузетак.

Трећи разлог је што сам их, ваљда због боје гласа, бркао са Весном Врандечић, која је можда рокерскија певачица али уме да отфалшира и да се распонтанише. Ове девојке су нешто друго.

Е, да, нуто чуда, девојачки бенд. Па шта, доста увек једно те исто. А и није да нисмо тога имали и раније – ено Сањалице још око 1966. па онда Боје (које се само пишу на енглеском, да би се слагале са једном марком прибора за плетење), и мора да има још а не могу сад да се сетим. Памтим доста визуелно, међутим код бендова памтим звук… тако да је било тих женских момчади још, а да нисам приметио.

И мада имају неколико мана типичних за осамдесете (нпр строго увежбана свирка без импровизације, и где се рефрен не варира ама никад), имају неки врло специфичан тон, који остане залепљен негде у увету и пробуди се кад наиђе следећа њихова ствар. И то буђење некако прија, за разлику од оне сличне и поменуте, која некад дође као будилник у пола пет (“јао што сад а таман сам лепо заспао”). И посебно позитивно бројање за стихове – осамдесетих је било разних излета по том питању, али Какаду Лук (не какадулук, што би било нешто по турски) су напросто прелетеле преко (тада скоро обавезне) провокативности и слетеле у неку своју естетику, мало ли је.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image