А онда је почео и тај студентски живот. Опремљен, најзад, ваљаном фоткалицом (Практика Л, са све огледалом и петоуглом призмом ака пентагоном, светломер у џепу), почео сам мало да шврљам и по том Новом Саду. Нарочито ноћом.
Не знам како је данас, ређе луњам улицама ноћу, али нешто ми се чини да су поливаче укинули. Ваљда се градови мање прљају, поскупела вода, ко ће то знати. А толико су их спомињали – Лабораторија, Чорба… Јер су били део фолклора.
Напросто, ко се враћа кући у стан у собу а да се није прошетао свеже поливеним улицама – враћао се сувише рано. Јер поливачи су излазили тек кад се разиђе публика са последње биоскопске представе, аутобуси пређу на ноћни ред вожње и кафане се позатварају, осим неких.
Људи ми данас не верују, али током те друге половине седамдесетих, у Новом Саду су се кафане затварале у девет. Фајронт, разлаз, нема више. За град који је већ тада пребацио двеста хиљада становника то ми је било прилично необично, поготово јер сам знао доста места у Зрењанину са дужим радним временом. Ко зна о чему се радило, да ли је неки надобудни градски секретар за испитивање руда и губљење времена нашао за сходно да тренира строгоћу, или је остала на снази нека наредба од ко зна кад а нико више није знао ко је надлежан да је укине…
Зато смо већ наредне године пронашли Домино, који је радио до поноћи. Кад су гости добри. Кад буду неваљали, месец или два само до 23:00. Ако за то време буду опет неваљали, до 22… Што се за мојих студентских дана десило само једном, а била је то кафана где сам (често навраћао док сам) студирао.
Данас бих ову фотку урадио много боље, али нема више тог скрнавог асфалта, ту је сад пешачка зона (а камо пушачка?… ништа, само питам), а канда нема више ни поливача. Домино се преселио, погледао сам сајт, изгледа као хиљаду других етно кафана, а не видим ни три љуте паприке у чаши воде на сваком столу. Штета… на такву једну паприку сам добио комплет доручак, за опкладу. Е, младости… данас више не можеш наћи правог пацијента за клађење.