Džoni

Ne taj Džoni na kojeg ste pomislili.

Prvo, da pustimo ovo…

E, tako.

Nekog tamo oktobra 1980. sam se, kao i skoro svi koji su maturirali tog leta, obreo u vojsci. Iako sam vremenom zavoleo Rijeku, u koju i danas rado odem kad god se ukaže prilika, prvi dani u kasarni na Trsatu su bili… zanimljivi. Kao što oni koji su bili znaju, sklapanje poznanstava u vojsci, kao i u bilo kom drugom okruženju u kome se nađeš ne svojom voljom, nego sticajem okolnosti ili nečijom voljom, je uvek po NEČEMU zajedničkom. U ovom slučaju, jedne od prvih večeri, kad sam verovatno pomalo zagubljeno lelujao okolo, dežurni koji je prolazio me je oslovio “Zemunac, imaš ovde još jednog, starijeg, dođi…” Uđosmo u mračnu učionicu, u čijem uglu je uz izlizani mono Grundig kasetofon iz koga su dopirali vrlo zanimljivi zvuci, sedeo blago namršten momak. Tako sam se upoznao sa Džonijem, i sa muzikom koja je jedva čujno krčala iz zvučnika. Klaus Schulze.

Nađosmo se na prvu loptu. Prva tačka je bio, naravno, Zemun – Džoni će kasnije od oca naslediti zlatarsku radnju koju danas vode njegovi sinovi – a onda, muzika! Počesmo priču, šta ti je ovo, dobro zvuči, pomenu neko od nas dvojice Tangerine Dream, uuuu, i tako se upoznasmo. Meni bi lakše od tog dana tamo, jer sam imao nekog “svog”, i, evo, posle skoro 40 godina od onda, i dalje se viđamo i družimo. Sve od prvog slušanja Schulzea.

Blackdance (1974)
Klaus Schulze – Blackdance (1974). Možda je ovo najjednostavniji put da se upoznate sa opusom jednog od kraljeva elektronske muzike. Put kroz taj opus je dugačak: na žalost nestrpljivih, Schulze je sklon iskazivanju kroz kvantitet.

Dakle, Schulze… Od sve diskografije koja se proteže od 1972. pa naovamo, meni su najdraži albumi sa početka, možda najviše Blackdance (1974) i Timewind (1975). Neosporno je jedan od rodonačelnika nemačke elektronske muzike, uz nezaobilazne Kraftwerk i Tangerine Dream, u kome je radio 1969. 1970. godinu je proveo kao jedan od osnivača Ash Ra Tempel, a 1971. se otisnuo u solo vode. 2013, posle turneje u Japanu 2010. i istoimenog albuma, saopštio je da više neće držati koncerte. Zakasnismo da ga vidimo i čujemo uživo. No, ako krenemo da slušamo sve redom, teško ćemo stići… Schulze je čovek kvantiteta, više nego kvaliteta. Otud i vrlo oprečna mišljenja o njemu.

Timewind (1975)
Klaus Schulze – Timewind (1975). Ako vam je prethodni album bio po volji, ovaj predstavlja logičan nastavak. A dalje ćete se snaći i sami.

U pedesetak godina karijere, Schulze nikada nije dostigao svetsku popularnost jednog Enoa, iako mu je stil tada bio vrlo sličan Enovim Ambientima, ali je gradio svoju publiku. Njegova muzika, pogotovo na početku karijere, desetak minuta vas uvlači u priču koju želi da ispriča, pa tek onda počinje uvod, sledi razrada, i dolazi zaključak. Hiljadudevetstosedamsete su bile vreme kad je dužina objavljenje kompozicije bila ograničena dužinom trajanja jedne strane LP ploče, dakle 20tak minuta. Sintisajzeri su bili analogni, a Schulze je jedan od retkih elektroničara koji je kombinovao stvarne zvuke (gitara, glas…) sa čistom elektronikom.

Osamdesete su donele digitalne instrumente i promenu zvuka, njegovu muziku iz devedesetih nisam slušao, a, kako sam već otpočeo nizinske pripreme za beogradski koncert Dead Can Dance u junu 2019, počeo sam da lutam kroz njegovu saradnju sa Lisom Gerrard u dvehiljaditim… Čovek je prošao mnogo toga, lutao, menjao, gubio se i nalazio, što, u tolikim decenijama, nije ni čudo. Ako ste raspoloženi da ga otkrivate, otprilike od 2005. je krenulo reizdavanje njegovog zlodela na vinilu. Svirao je sam, ili u ludačkim postavama kao što je bila grupa Go (Stomu Yamashta, Steve Winwood, Al DiMeola između ostalih, potražite linkove, jer se isplati) i drugi.

Vojarna Trsat, porta
Vojarna Trsat, porta. Ovde smo Džoni i ja počeli da se družimo pre skoro četiri decenije. To druženje, hvala na pitanju, traje i danas.

Džoni se vratio u Zemun leta 1981, ja u jesen, i nastavili smo da se družimo. Osim Schulzea, Džoni mi je pozajmljivao i ploče Van Der Graaf Generatora, i otkrio mi je Brainticket… a o tome, možda, nekad, jednom… Uglavnom, nađemo se obično negde u leto, u Zemunu, i uz kafu i čaj pomenemo neke kojih više nema, ili nešto čega više nema, one koji su tu, ali, obavezno, pričamo i o muzici. U njegovom slučaju, muzika je lebdela iz B&O opreme, koja je i dalje u pogonu.

Dobre stvari koje rade se ne menjaju, kao ni prijatelji.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image