Leto ’68

Dobar trik da bolje upoznate Pink Floyd jeste da proanalizirate one “male” pesme.

Znajući koliku ljubav Šef gaji prema grupi Pink Floyd, morao sam da za virnem u našu čarobnu tabelu kako bih se sa njom konsultovao i izbegao ponavljanja. Statistika je neumoljiva i govori da smo objavili 17 tekstova u kojima su oni imali glavnu ulogu. Dobro, Šef u pisanju o ovoj grupi vodi sa 15:2, a moja dva jadna teksta su, u stvari, o onima koji su se usudili da dirnu u njihovo bogato nasleđe.

Red je da malo popravim pomenuti negativni skor.

O mestu i značaju Pink Floyda u modernoj muzici je nepotrebno trošiti reči. No, i oni, kao i svi drugi, prolazili su kroz razne stvaralečke faze. Kraj šezdesetih i početak sedamdesetih za njih je predstavljao period lutanja i danas se, imajući u vidu sve ono što su u međuvremenu postigli, retko ko osvrće na taj deo njihove karijere. A imalo se mnogo toga zanimljivog čuti.

Posle dvostrukog, eksperimentalnog albuma Ummagumma (1969), Floydi su već bili potentni, psihodelični kosmički jahači sa nesumnjivim potencijalom. No, izgleda da time nisu bili zadovoljni. Naprasno su odlučili da ateriraju na Zemlju i ponude nešto prizemnije nego da se ponovo otisnu u svemir. Na omot novog albuma, Atom Heart Mother (1970), stavili su fotografiju krave, ali ne dajte da vas to zavara. Usnimljena muzika je bila sve nego uobičajena u to doba.

Atom Heart Mother (1970)Naslovna pesma je epik koji zauzima celu prvu stranu albuma i potpuno je orkestrirana. U ta 23 minuta svašta se može ćuti: tema koje podsećaju na špageti vesterne, folka, bluza, kakofonije… Poprilično inovativno za to vreme, ali za mene predugačko i na momente dosadno.

Druga strana je potpuno drugačija i meni mnogo zanimljivija. Na njoj se nalaze kraće 4 pesme. Po jednu su napisali Roger Waters, David Gilmour i Richard Wright, bliže su nekakvoj pop/rock varijanti nego onome što podrazumevamo kada pomenemo Pink Floyd, a završna, “Alan’s Psychedelic Breakfast” je eksperimentalna i avangardna, u neku ruku putokaz ka onome što će se dešavati sa njihovom muzikom na narednim albumima.

Summer ’68” je Wrightova. On, inače, kao autor potpisivan na malo mesta, čak i peva tu pesmu. U njoj govori o muzičarskom životu, koncertima i buljuku devojaka koje se muvaju oko njih. No, izgleda da mu se neka od njih posebno dopala i u tekstu se oseća njegova žalost zbog toga što je otišla. Posle svega, on se oseća na neki način iskorišćenim…

Verujem da je Wrighta ovakav osećaj kratko držao, jer već sledećim albumom Floydi su uzleteli do tada neslućenih visina.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image