Насумица 1976.8

Требала би за то она машина што уклања неоштре пикселе, па да увећавамо.

После оне серије слајдова, ни сам не знам зашто, узмем неки Орво негатив. Колор негативе нисмо волели, јер нисмо имали опрему да развијамо колор папир, а и поприлично су нас поплашили с тим колико то кошта и како је тешко добити технички исправан отисак. О умјетничком дојму да ни не говоримо, за веће формате би требало узети кредит.

Ал’ ето, ваљда сам чуо да то неко ипак ради, а ја морам све да пробам. И зато негатив. Испало је да је тај негатив чекао целе две године да буде развијен, што је противно сваком упутству које приложе у кутијици, на бар шест језика (које сам волео да читам и упоређујем текстове, свашта сам научио). И то у развијачима од друге фирме, што су сви произвођачи строго забрањивали… у намери да нам продају и то. Ал’ нису продавали код нас…

Ово није игра типа “пронађи мачку” него “пронађи аутора, комада три а можда и више”.

Ово је снимљено у већ помињаној соби. Колико год да је замрачена, историја избија на све стране. Бели квадрат на левом зиду је био пројекционо платно. Зашто квадрат? Па због усправних слајдова. Напеналили смо дијапројектор на каљеву пећ, убацили усправан слајд, измерили колика је и где је слика, офарбали бело квадрат са страницом те дужине и готово.

Ако вам се чини да су зидови љубичасте боје, лоше вам се чини. Зидови су у љубичастим бојама, четири различите. Приде, плафон је небеско плав а патос бледо розе. Приручници из јефтине психијатрије, где ћете наћи шта значе те боје, се објављују по новинама које не читате.

Лустер има историју. То је балон (из дедине кафане од пре рата), коме је иструлио оплет на дну, а сијалица не би прошла кроз грлић па сам га дао течи, столару, да одсече дно. Он, сирома, уме са равним стаклом, ал’ ово је дувано у некој радионици пре рата, и дебљина стакла око дна је врло неједнака, зато је рез отишао доста укриво, али се није видело баш, оплет је остао. Зато је увек мало заносио у страну. Остатак оплета је јаркоцрвен, не види се кад светли.

Не види се баш ни шта пише на прекидачу. По дужинама речи, и по сећању, рекао бих да је, највероватније, “пали светло / гаси мрак” или оба пута “пали”. Требала би за то она машина што уклања неоштре пикселе, па да увећавамо.

Ово је, наравно, снимљено уз помоћ (моје драге), јер нисам могао да шетам свеће кроз кадар и истовремено притискам (живчани) окидач. И то канда двапут, јер оно што стојим у сред кадра је са спуштеним рукама, без свећа.

Соба је изгледала мање више овако од 1973. до 1979. Патос је једини остао розе, али испод тепиха. Зидови су добили па изгубили тапете и сада су бели. И горња фотка је са истог негатива, и чекала је две године да се најзад појави. То је такође једно место којег више нема, бара звана Багер (јер је настала ископавањем глине за циглану док нису нашли подземну воду) је сада затрпана, ту су неки силоси, перионица, спортана, салон намештаја и којешта.

Ако постоји неко наравоученије из ове приче, то је да сам, срећом, довољно рано научио да произвођачи често лажу ко скотови. Шта не може Орво у Кодакове хемикалије? Ајде, тижда ми кажеш… чибе.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image