Једна од пре: најзад бешавна

Нисам једини фоткаџија на Суштини који се бавио аутокрпом, ал’ сам ваљда најистрајнији најдосаднији с тим. Јер ме сврби, никад не испадне баш онако како сам хтео.

Нешто ми се чинило да ми се почесто виде шавови и кад се у кадру ништа није померало, јер се померам ја, иза камере. Тј померам камеру лево десно, а требало би да је обрћем у месту. Што у ствари не би требало да је технички проблем, ама се треба спремити. Па, ево шта сам урадио (озбиљно препоручујем поглед на велику, боље изгледа).

Овог пута пролази мимо жирија уздигнута чела. Задовољан је жири, тј. ја.

Стандарди су данас поприлично опали. Наћи ћете кромпир који је позеленео, јер га држе изложеног на светлу, нису полагали онај хигијенски минимум где се учи да је соланин отрован. Наћи ћете скинуту рампу на пружном прелазу јер је укинуто радно место рампаџије. Наћи ћете свашта. Једна ствар се, ипак, опире ентропији: фотографски стативи се и даље праве како треба.

У ствари има и тога свакојаког, то уме да се клати и љуља, јер кошта испод 20 евра. Али онај завртањ, којим се заврће у фоткалицу, је увек коаксијалан са главом троношца, па ће и фоткалица да се окреће тачно око те осе. А та оса, опет један стандард који се не квари већ сто и кусур година, пролази приближно кроз жижу објектива. Приближно, што ће рећи да је то вероватно тачно за нормални објектив, но и кад је неки други, разлика је мала.

Та грешка се јако види кад правим аутокрп са предметима који су доста близу у односу на позадину, јер кад то радим ручно не окрећем камеру око те осе (која би ми пролазила отприлике 30мм испред носа) него око своје осе, добрих 250мм иза тога. Зато ти ближи предмети имају духове, јер се камера померила у односу на њих… дакле опет паралакса, само из другог разлога.

Зато је ова фотка мој савршен злочин. Нисам поновио ниједну од ранијих грешака. Нисам сликао кроз терасна врата него изашао на терасу, издржао мало мраза, јака ствар. Нисам оставио ништа на аутоматику, него изоштрио ручно (тј колико је то већ ручно… да кажемо да сам моторчету за изоштравање заповедао сам, без помоћи софтвера). Нисам фоткалицу вртео око своје осе него око троношчеве. Нисам осетљивост пустио на ихај него ставио ИСО 400, доста је. Експозицију смирио на 6,3 са три секунде. Сачекао да она једна кола оду. Сачекао дан кад је небо гибсоновски лилаво а има снега свуда.

Могао сам можда мало светлије да је урадим, али нисам хтео да кварим угођај, ово је ноћни снимак. Зато, тамно.

Аутокрп га је саставио боље него што сам се надао. Нигде не видим шавове, ништа нема духа, светло уједначено. И права зимска разгледница, боља ми ни не треба.

Сад не знам шта да радим. Да ли да баталим аутокрпе јер сам најзад урадио шта сам хтео, или да сад навалим, кад ме већ кренула карта?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image