Blues iz blata delte

Jedan lik je ispod ovog klipa na Cevki napisao komentar: “Ne zaboravite da dišete.” To upozorenje je bilo na mestu.

Za početak, nema tu šta veliko da se priča. Pustite ovaj video, pojačajte glasnoću zvuka, a ako osetite potrebu da đuskate, slobodno ustanite sa stolice i zanjišite kukovima.

A onda, kad budete drugi put gledali i slušali, pokušajte da se setite kad ste poslednji put bili svedok tolikog gitarističkog kapaciteta u jednom snimku.

– * –

Snimak koji danas slušate podseća nas na potpunu uzaludnost kvantifikacije vrhunskih muzičara. Aman, može Mesec da padne na Zemlju, ali niko neće uspeti da utvrdi koji od dvojice slide gitarista je bolji; najzad, kao da je to važno. Kad ti ljudi sviraju ponaosob, leti perje; a ovo združeno sviranje, zabeleženo na gitarskom festivalu Crossroads 2013. godine, izvesno još uvek nema odgovarajuću jezičku hiperbolu.

Drugari u akcijiEric Clapton, organizator festivala, životom se kune u muzičke kapacitete i kvalitete ove dvojice gitarista. No, kako smo se muzikom i ličnošću jednog od njih već bavili nekoliko puta, a Sonny Landreth je, na našu sramotu, slušan samo jednom, to ćemo se ovog puta osvrnuti na njegovu pojavu.

– * –

Brzo je i lako prepoznati korene iz kojih dolazi Sonny Landreth. Ako ćemo mak na konac, naslov pesme odaje toponim: Congo Square je široki plato u predgrađu New Orleansa koji je istorijski poznat kao okupljalište poklonika vudu vradžbina. Međutim, The Big Easy je tek ideja o lokaciji. Vukojebina u Luizijani u kojoj Sonny Landreth živi se zove Breaux Bridge, kako god se to čitalo. Vikipedija pominje da gradić sebe smatra prestonicom rečnih rakova sveta, a meštani se ponose time što su svima nadimci popisani u telefonskom imeniku.

Stilovi Cajun i Zydeco, kao muzičke paradigme, karakterisični su za močvarno podneblje krajnjeg američkog juga. Iako ti stilovi u strogoj podeli imaju jasne razlike, odlikuju ih zajedničke osobine koje su u današnje vreme rado eksploatisane u derivatima naročito prikladnim za instrumentalnu gitarističku svirku. Posebno je zarazan izraziti valjajući ritam nalik tam-tamu: ta podloga se lako prekriva melodijom koja kao da je isceđena iz vlažnog vazduha močvare u mrtvajama delte reke Misisipi. Sonny Landreth ide u red najviše poštovanih muzičara iz tog osobito prepoznatljivog miljea.

Tematski se njegova muzika može svrstati (kao što Ameri to jako vole da rade) u neki folklorni ogranak bluesa, dok će neko drugi pak insistirati na tome da je Landrethova muzika izvorno bliža onoj koja se spustila niz reku Misisipi čak iz Sent Luisa, sa nužnim usputnim blendom pokupljenim tokom proticanja nadomak Memfisa. Kako god, folklorne uticaje na tako širokom terenu je teško rastumačiti, pogotovo sa stanovišta nedavno prvi put glasno izgovorenih teza o uticaju folklora starosedelaca Amerike na sve muzičke forme nastale na području istočno od reke Misisipi.

I pored najbolje volje, nećete uspeti lako da otkrijete uzore, jer Sonny Landreth je razvio sopstveni, izrazito karakteristični stil koji posle nekog vremena možete nepogrešivo da prepoznate – a to je danas odlika bolno malog broja vrhunskih gitarista. On na karakterističan način kombinuje hvatove i slajd na levoj ruci, dok desnom rukom kombinuje trzanje naglavkom za palac na bas žicama i prstima na tri tanke žice. Ta mahinacija me je podsetila na ludaka iz druge branše, ali iz iste lige gitarista van kategorije i bez konkurencije – na Richarda Thompsona. Zajednička je posledica koju ta dvojica ostavljaju, a koja se manifestuje kao nonšalantno opuštna brada nad otvorenim ustima (iz kojih se spontano slivaju izlučevine iz usne duplje, ali đavo gleda na te detalje).

Uz malo čačkanja po Cevki i, naročito, preslušavanjem albuma, prepoznaćete i to da je Sonny Landreth čovek široke muzičke erudicije, kompetentan u prostranom području izvedenih formi južnjačke muzike i apsolutno zanimljiv za slušanje. Slobodno zahvatite bilo koji njegov album – čuo sam ih sve i rado ih preporučujem. Ako neko insistira na jednom naslovu, preporučujem prvi koji sam ja preslušao, pa sam zato vezan za njega: to je South of I-10 (1995). Na tom albumu se nalazi i matična verzija današnje numere, a među saradnicima se nalaze izvesni Allen Toussaint i tamo neki Mark Knopfler.

South of I-10 (1995)
Sonny Landreth – South of I-10 (1995). Briljantni primer virtuozne južnjačke svirke sa izrazito individualnim osobinama. Ovo remek-delo je prvi Landrethov album koji sam davno čuo i do danas mi je ostao najdraži u njegovom opusu.

U slučaju da se pitate: Interstate 10 (I-10) je najjužniji panamerički autoput, koji se pruža između Santa Monike u Kaliforniji i Džeksonvila u Floridi i dug je 3960 km. Južno od tog puta se ne nalazi mnogo toga; u kontekstu onog na šta je Landreth mislio kad je krstio album, zajednički imenitelji su verovatno samo blato i poneki aligator koji se šunja između drveta mangrova.

Kad budete istraživali opus Sonnyja Landretha, otkrićete i citate o tome kako je reč o nepravedno zapostavljenom virtuozu koji svakako zaslužuje da mu se ime češće pominje. Postoji samo jedan način da doprinesete ispravljanju te nepravde: širite glas o njemu i ne ustežite se da preporučujete njegovu muziku, kao što ja radim od prvog dana kad sam ga upoznao.

Interstate 10

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image